Крај XIX и почетак XX вијека у Босни и Херцеговини били су вријеме дубоких економских и друштвених промјена. Након окупације 1878. године, Аустроугарска монархија покренула је читав систем модернизације и индустријализације земље, користећи њена природна богатства – пољопривреду, руднике и, изнад свега – шуме.

Шумски комплекси Босне и Херцеговине, које су аустроугарски инжењери описивали као „компактна и нетакнута подручја са огромним сјечивим дрвним масама“, постали су основа нове економске политике. Земаљска влада у Сарајеву склапала је дугорочне уговоре са страним капиталистима, дајући им концесије за експлоатацију шуме и изградњу инфраструктуре.

Тако је створен специфичан модел: држава даје концесију, а приватни капитал гради путеве, жељезнице, пилане, канале, мостове, риже и све остало што је потребно за довод дрвета до тржишта. Слично као у случају чувене „Bosnian Danger“ афере, у којој је босански Сабор покушавао ограничити страни утицај, али без већег успјеха, Земаљска влада је практично контролу над шумама држала у оквиру заједничког Министарства финансија у Бечу, које је одлучивало коме ће, под којим условима и на који период додијелити право сјече.

Управо је у таквом политичко-економском оквиру у Босну дошла и италијанска индустријска породица Фелтринели. Као и бројне друге компаније из Италије, Њемачке, Аустрије или Француске, Фелтринели је у Босну ушао кроз систем концесија: Монархија му даје приступ огромним комплексима четинарске и букове шуме, а заузврат он мора сопственим новцем изградити инфраструктуру која ће омогућити експлоатацију.

Долазак породице Фелтринели у Босну

На простору Кобиљдола, данашњег Касиндола је започео његов први велики подухват породице Фелтринели у Босни: изградња модерне парне пилане и читавог индустријског насеља око ње. Та пилана, смјештена на мјесту гдје је данас болница „Србија“, била је један од најнапреднијих погона свог времена — са шест модерних Vollgatter пила, коваоницом, складиштима, управном зградом и низом помоћних објеката.

Међутим, најамбициознији дио читавог пројекта био је систем за транспорт трупаца који је у каснијим текстовима описиван као техничко чудо. Да би из планинских масива довео обловину до пилане, Фелтринели је изградио огромну „суву рижу“, дрвено-метално корито које се од Јахорине до Кобиљдола спуштало у дужини од више од шеснаест километара. Са стране су у њега уливала још три мања корита, свако дуго око километар, а на самом изворишту налазила се велика акумулациона брана која је могла да задржи око 120.000 хектолитара воде. Поред ње, на остатку система подигнуте су још три мање зауставе, као и дванаест водовода распоређених уз ток планинског потока. На два мјеста, гдје је терен био најстрмији, грађена су и два тунела, дуга осамнаест и тридесет шест метара, како би се избјегли непроходни дијелови кањона.

Све ово било је уклопљено у једну јединствену структуру: корито, састављено од оteсаних греда дугих шест метара, прецизно сложених у канал који је на најопаснијим мјестима носило дрвено скеле високе и по десетак метара. Највећи дио трасе пролазио је кроз осам километара дуг кањон, гдје су радници висили о конопцима, ослањали се на камене избочине и ризиковали живот на сваки погрешан корак.

И када је све било готово — систем је функционисао задивљујуће. Балван који би био пуштен на врху риже стизао би до пилане за нешто мање од педесет минута. Просјечно, у једном сату коритом је могло проћи до стотину трупаца, што је омогућавало да се у једном дану спусти и преко хиљаду кубика дрвне масе. Прорачун аустријских инжењера био је тачан: годишње се могло транспортовати око 35.000 кубика четинарске обловине. Висинска разлика између највише и најниже тачке износила је око 700 метара, а нагиб се мијењао од благих један и по проценат па све до застрашујућих двадесет два процента у најстрмијим дијеловима.

Читав овај подухват финансирала је италијанска фирма Giuseppe Feltrinelli & Comp., уз договор да ће за уложени новац у наредних двадесет година имати право на експлоатацију око шест стотина хиљада кубика четинарске грађе. У време када су европске земље биле гладне квалитетног дрвета, ово је за Фелтринелијеву компанију био изузетно профитабилан посао.

Иако је овај систем радио ефикасно, убрзо се показало да је географски положај Касиндола неповољан за даљи развој индустрије.

Зато је 1912. године Фелтринели продао свој комплекс у Касиндолу (са око 40 објеката, касније претворених у опоравилиште – данашњу болницу) и преселио своју индустрију на простор Сјетлине, у долину ријеке Праче.

Изградња гиганта у Сјетлини (Подграбу)

Пресељењем у Сјетлину, Фелтринели почиње нову фазу. Фирма је регистрована под истим именом, али са проширеним капацитетом: у пилани је радило 12 гатера, иако су радници тврдили да их је било чак 16, уз три додатна гатера за обрезивање трупаца, што је прикривено како би се избјегло плаћање већег пореза.

Поред главне производње, у оквиру комплекса радиле су парионице, сушионице и базени за кување буковине, а из Италије је доведен високообразован технички кадар – инжењери, мајстори и управници.

Физичку радну снагу чинили су људи из околних села, Крајине, Лике, средње Босне и Подриња.

У највећем замаху фирма је запошљавала између двије и четири хиљаде радника, од којих је око хиљаду свакодневно улазило у фабрички круг. Рад се одвијао у три смјене, без прекида, и по најтежим временским условима.

Сјекачи и транспортни радници користили су више од 500 јармова волова и коња, а радили су без престанка, чак и недјељом. Плаћени су по комаду, односно по акорду, сваке друге суботе.

У планинским сјечинама радници су спавали у помичним баракама, ложили ватру унутар њих, спавали на слами и покривали се поњавама. Храна је била скромна – пура, пасуљ и сув хљеб.

Мрежа шумских пруга и извоз

Да би омогућио транспорт дрвета са тешко приступачних терена Романије и Јахорине, Фелтринели је изградио широку мрежу ускотрачних шумских пруга укупне дужине преко 150 километара.

Главни правци били су:

1. Подграб – Грачаница – Романија (22,5 km)

2. Подграб – Прача – Оглавак (22,6 km)

3. Сјетлинска ријека – Сандуке

4. Виарски поток – Николићи – Вучја глава, гдје се пруга рачвала ка Рањенском потоку (Назувачки поток) и под Кик (Брдарићи)

5. Каменичка ријека

6. Сјетлина – државна магистрална пруга (3 km)

7. Сјетлина – поток Ракитница – Милотина

Све ове пруге биле су у власништву фирме Фелтринели и све су се састајале у два чвора: фабрички погони у Подграбу и станица Сјетлина.

Највећи дио траса пролазио је кроз непроходне прашуме у којима су дрвосјече сјекле стабла са преко 36 кубика корисне грађе. Према свједочењима, дрвеће је расло тако густо да није било могуће проћи без сјече.

Између сабирних центара и пруга коришћени су системи за спуштање обловине познати као „риже“ – дрвене или плехане клизне стазе. Гдје год је терен био стрм, постављане су жичане жељезнице – котураче, а у долинама су коришћене ријеке за сплаварење дрвета. Дрво се најчешће спуштало у долину Праче, одакле је жељезницом транспортовано према Сарајеву.

У фабрици се дневно резало око 1000 m³ трупаца, а сваки дан је отпремано 70 до 80 вагона грађе или огревног дрвета. Грађа је извозила жељезницом преко Сарајева за Метковић и Дубровник, а одатле бродовима за европска тржишта.

Значајан дио грађе завршавао је у Аустрији – фабрике, радионице, жељезнице, Угарској – брза индустријализација Будимпеште и околине и у Њемачкој – посебно паријске и ријечне луке. Мали дио извоза ишао је директно у Италију. Најквалитетнија грађа слата је директно у Сјеверну Италију (Милано, Бреша, Верона).

Овај посао био је изузетно профитабилан, али и погубан за шуме око Пала и Романије, које су у неколико деценија претрпјеле незапамћену сјечу. Фелтринели је тиме постао један од највећих извозника дрвне грађе из Краљевине Југославије у међуратном периоду.

Индустријско насеље и социјални живот

Фелтринели није подигао само фабрику, већ и читав индустријски град у малом. Поред фабричких хала, изградио је 18 стамбених зграда, зграду основне школе, амбуланту (која и данас служи истој сврси), дом културе, као и електричну централу која је освијетлила цијело насеље.

Фирма је имала и сопствену жандармерију, као и шест трговина прехрамбених производа, гдје су радници могли куповати храну на вересију.

Овај затворени систем био је типичан за индустријске колоније тог времена: све је припадало фирми – радно мјесто, стан, продавница, школа и болница. Профит је био загарантован, а зависност радника потпуна.

Фудбалски клуб „Виртус“

Посебно мјесто у историји овог насеља заузима фудбалски и спортски клуб „Виртус“ (Virtus), што на латинском значи крепост или врлина. Клуб је финансирала фирма Фелтринели, а основан је двадесетих година XX вијека.

Према сачуваном документу под називом „Правила Шпортског клуба Виртус у Сјетлини“, циљ клуба био је „унапређивање свих грана спорта и друштвености, без икаквог политичког значаја“.

Чланови клуба могли су бити радници, намјештеници и чиновници пилане, као и становници у кругу од 500 метара од фабрике. Клуб је имао више врста чланства: извршујуће, подупируће, утемељитеље, добротворе и почасне чланове. Чланарина је износила 10 динара, а добротвори су уплаћивали и до 500 динара.

„Виртус“ је организовао утакмице, излете, забаве и друштвене приредбе, окупљајући раднике из Сјетлине и Пала. Он је представљао први прави спортски клуб у овом крају, симбол новог начина живота и радничког поноса.

Крај индустријског гиганта

У јуну 1939. године, пред избијање Другог свјетског рата, Фелтринелијеви су предосјетили политичке потресе на Балкану. Машине и уређаји из пилане су демонтирани и отпремљени у Италију, док су непокретности продате Бруковићу из Загреба и Давидовићу из Београда.

Након 27 година жестоке експлоатације паљанских шума, Фелтринели је угасио своје погоне и напустио Босну.

Иза њега су остале опустошене шуме, пањеви и исцрпљени радници без икакве социјалне сигурности. Његов одлазак означио је крај једне индустријске ере.

Послије његовог одласка, дио имовине купила је Ваздухопловна база из Рајловца, која је на имању Митра Коромана, у ливади званој Средње поље, организовала школовање пилота на авионима марке Breguet. Та активност је трајала до почетка Другог свјетског рата.

Базени у којима се некада киселила буковина постали су симбол новог времена — у њима су послије рата локални становници киселили шљиве за ракију. Тако је један индустријски комплекс завршио као сеоско сјећање на давно прошла времена.

Породица Фелтринели послије Босне

Иако су Фелтринелијеви напустили Босну 1939. године и затворили погоне у Сјетлини, те повукли енормно стечено богатство, род Фелтринелија наставио је да игра значајну улогу у Италији током читавог 20. вијека. Насљедници ове индустријске династије прешли су из свијета шумске индустрије у свијет културе, издаваштва и политике, оставивши траг у потпуно другачијим областима него што су то биле пилане Јахорине и Подграба.

Најпознатији међу њима био је Џанђакомо Фелтринели (Giangiacomo Feltrinelli, 1926–1972), унук оснивача. Он је постао једна од најконтроверзнијих и најзначајнијих личности послијератне италијанске културне сцене. Године 1955. у Милану оснива издавачку кућу „Feltrinelli Editore“, која ће убрзо постати један од најмоћнијих и најутицајнијих издавачких гиганата у Европи.

Фелтринелијева кућа објављивала је дјела свјетски познатих аутора — Хемингвеја, Милана Кундере, Томаса Манна, Хулија Кортасара, па све до највећег културног скандала тог доба: первoг италијанског издања романа Доктор Живаго Бориса Пастернака, који је у Совјетском Савезу био забрањен. Управо захваљујући публиковању тог романа, Пастернак је добио Нобелову награду, иако ју је био приморан да је одбије под притиском совјетских власти. Та прекретница је учврстила позицију породице Фелтринели као симбола културе, слободе изражавања и интелектуалне непокорности.

Џанђакомо Фелтринели постао је и једна од најрадикалнијих политичких личности модерне Италије. Крајем 1960-их активно се окреће лијевим револуционарним покретима, финансира марксистичке групе широм свијета и на крају оснива властиту подземну организацију, Gruppi d’Azione Partigiana (ГАП). Погинуо је 1972. године под неразјашњеним околностима у близини електричног стуба у Сегратеу — или постављајући експлозив, или у режираном атентату. Његова смрт постаје дио митологије о „антифашистичком отпору“ у Италији.

Данас је групација „Gruppo Feltrinelli“ један од највећих културних система у Италији, са издавачком кућом, библиотекама, књижарама и истраживачким институтима. Породица, премда више нема везе са шумском индустријом, остала је симбол интелектуалног хуманизма, културе и филантропије — потпуно другачији траг од онога који је њихов предак оставио на падинама Јахорине и у прашуми Романије.

Тако се круг историје необично затвара: породица која је из Босне извукла милионе кубика дрвета, која је изградилa приватне пруге, градове-раднике и читав економски систем, у 20. вијеку постаје један од главних носилаца европске културе. И док су у Подграбу и Сјетлини остали само темељи гатера, затрављени насипи пруга и неколико несталих назива на картама, у Италији име Фелтринели и даље носи ехо моћи, богатства, али и културног стваралаштва које је оставило трајан траг у историји.

1 од 27

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)