Између части и заборава: Живот и смрт Стјепана Лучића

Стјепан Лучић рођен је 1902. године на Палама, у засеоку Баре, од оца Јова и мајке Милке. Потицао је из угледне српске породице, која је била позната по традиционалним вриједностима. Имао је шесторо браће и сестара — браћу Петра и Богдана, као и сестре Јоку, Јелку, Десу и Василију.

У то вријеме, народ села Баре живио је скромно, углавном од рада у шуми. Шума је била и хљеб и огњиште. Мужеви и синови ишли су на сјече, а жене и дјеца често су помагали у транспорту дрвета или обради дрвних добара. Тако је и породица Стјепана Лучића, годинама живјела од шумског рада. Изградња пруге Сарајево–Пале 1906. године промијенила је живот у овом крају. Жељезница је оживјела Пале — отворила је нова радна мјеста, убрзала трговину, довела путнике, градитеље, чиновнике и с њима нове навике. Дрво из паљанских шума сада је стизало до Сарајева и даље до Милана и Беча, а мјештани су, поред рада у шуми, све више почели да се запошљавају у пиланама, магацинима, па чак и у првим гостинским објектима који су ницали уз станицу.

С обзиром на то да је на Палама 1. фебруара 1907. почела са радом Српска народна основна школа, претпоставка је да се Стјепан баш у тој школи описменио. Није познато да ли је завршио више образовање или се у раној младости посветио породичном послу. У архивама је сачувано да се Стјепанов брат Богдан у току Првог свјетског рата школовао у Католичкој народној школи на Каловитим брдима.

Током Првог свјетског рата (1914–1918), као тинејџер, Стјепан је највјероватније гледао како се живот заоштрава. Аустроугарска власт позивала је младиће у војску, а рат је донио страдања, несташицу, страх и подјеле.

У том контексту, породица Лучић је искористила прилику и након рата дошла у посјед најљепшег хотела на Палама – Хотела „Гранд“.

По окончању рата и стварању Краљевине СХС, Пале су задржале значај као ваздушна бања, па се јавља потреба за смјештајем туриста, путника, жандармерије, жупанијских службеника. Породица Лучић, препознавши ту потребу и имајући вјероватно нешто капитала отвара Свратиште „Јахорина“ код Лучића. То је био не само породични бизнис, већ и мјесто утицаја – популарна станица за чиновнике, трговце, па и ратне официре у годинама између два рата.

Свратиште код Лучића било је омиљено љетовалиште путника који су возом стизали на Пале, тражећи одмор у планинском амбијенту. Зими је имало важну улогу као полазна тачка за скијаше који су ту одсједали, а затим воловским колима били превожени на Јахорину. Оваква организација превоза скијаша представљала је један од првих облика зимског туризма у овом крају. Свратиште је одиграло велику улогу као један од темеља развоја Јахорине као планинског центра.

Поред угоститељства, породица Лучић је, према свему судећи, у то вријеме располагала и мањом пиланом на обронцима Бара, што је представљало много посла за младог Стјепана који полако преузима вођење породичних послова. Управо у тим годинама зрелости и успона, Стјепан се жени Љубом Јокић, дјевојком из угледне породице, познатом по смирености, честитости и изразитој оданости дому. Љуба и Стјепан нису имали дјеце.

Као већина младих Паљана у то вријеме Стјепан је био члан Соколског друштва Пале. Временом је напредовао и израстао у вођу соколске чете. Важио је за активног, простодушног, али изузетно мудрог и строгог човјека из народа, чији је начин живота био близак обичном свијету. Управо су му такав карактер, одлучност, дисциплина и преданост омогућили да се 1933. године истакне као кандидат за предсједника општине Пале.

Избори за предсједника општине Пале 1933. године одвијали су се у сложеним друштвено-политичким околностима Краљевине Југославије, у вријеме када су утицаји локалних породица и угледних појединаца имали кључну улогу у обликовању јавног живота.

Дотадашњи предсједник општине Пале, Милош Спахић, родом из Рудог, је био активан и вриједан предсједник општине који је иза себе оставио снажан траг. Посебно се истакао у изградњи споменика жртвама Првог свјетског рата и у подизању Дома жртава, а заједно са свештеником Симом Беговићем био је покретач бројних значајних активности у животу Пала током двадесетих и почетком тридесетих година.

Интересантно је и то да је син Милоша Спахића – Марко Спахић као и син свештеника Сима Беговића – Влајко Беговић био члан Комунистичке партије Југославије од 1936. године. Студирао је у Прагу и као и Влајко Беговић стигао је у Шпанију како би се борио у Батаљону Димитров 15. интернационалне бригаде. Као тешки рањеник је евакуисан у СССР и за вријеме рата је био спикер радија Нова Југославија.

1 од 5

На изборима одржаним у октобру мјесецу 1933. године Лучић са 1154 гласа побјеђује Спахића који је имао 687 гласова и постаје први предсједник општине Пале који је рођени Паљанин. Прије Спахића предсједник општине је био Стеван Парађина из Мокрог.

С обзиром на то да је Стјепан 1940. године био члан Југословенске националне странке која је настала 1932. године, претпоставка је да је он од почетка политичког ангажовања био њен члан. Југословенска национална странка (ЈНС) била је монархистичка странка блиска дворском кругу и управљачкој елити у Краљевини. Њени чланови били су углавном грађански оријентисани националисти, често бивши чланови Народне радикалне странке, који су подржавали унитаристичку и централистичку концепцију Југославије. То значи да је Стјепан Лучић био политички антипод љевичарима и комунистима.

За свој рад одликован Орденом Светог Саве V реда

За вријеме Стјепановог рада у Општини реализовано је неколико пројеката. Један од најважнијих је била изградња савременог водовода са врела Паљанске Миљацке. Тих година оснивају се два спортска колектива Скијашки клуб Романија и Фудбалски клуб Вихор. Поред оснивања Здравствене задруге (прва у Југославији) почиње изградња Соколског дјечјег опоравилишта.

С обзиром на то да је администрација општине Пале била смјештена у Дому жртава, садашњем Културном центру Пале, створила се потреба за изградњом нове зграде – сједишта општине Пале, која почиње 1936. године, и завршава се 1939. године.

За свој рад Стјепан Лучић је непосредно пред Други свјетски рат одликован Орденом Светог Саве V реда. Додјелу је потписао Његово Величанство Краљ, на приједлог Министра пољопривреде, а у сагласности са предсједником Министарског савјета.

Орден је био једно од најважнијих одликовања у Југославији, а додјељивао се за заслуге у просвјети, хуманитарном и јавном раду, успјешној управи, пољопривреди, друштвеном развоју на локалном нивоу. V ред (пети степен) најчешће је додијељиван локалним управницима, свештеницима, учитељима, општинским функционерима.

Упоредом са вођењем општине, Стјепан и даље развија породични посао. У љето 1937. године поред корита П. Миљацке, уз локацију Шкобаљ, десио се пожар у пилани у власништву Боже Стилиновића. Том приликом машине су само дјелимично оштећене, те је Стилиновић уступио гатер уз ренту Спасоју и Стјепану Лучићу.

Након тога Спасоје, Стјепан и Иван Шаула пренијели су постројења на нову локацију у близини Жељезничке станице Пале. Инсталисане су четири циркуларне пиле, један строј за брушење пила, један пуни гатер и један гатер венецијанер. Тако је повећан капацитет на 7,7 хиљада м³ пиланске обловине у једној смјени. Нова локација је била идеална за дистрибуцију и утовар шумске грађе на вoозове.

Интересантно је и то да је Стјепан Лучић био једини угоститељ са телефоном у Палама – према попису телефонских претплатника уочи 1941. године. Пале су имале свега 21 телефонски прикључак, од чега је 14 било у приватном власништву, а Стјепан Лучић се налази на броју 12. Он је том приликом евидентиран као: „пaљански угоститељ“.

Административни траг

У једном сачуваном документу из 1940. године, потписаном од стране тадашњег предсједника општине Пале Стјепана Лучића, огледа се не само дух времена већ и карактер човјека који је заступао интересе заједнице, али и заштити главне привредне гране општине Пале – шумарства. Овај службени запис који је сачувала породица представља ријетко свједочанство о томе како су штићени интереси обичног народа у вријеме када је Други свјетски рат кренуо харати Европом.

Предсједник општине у овом документу поступа веома формално — позива се на прецизне бројеве наређења. Датуми су уредно наведени, а аргументи заснивају се на прописима. Ово указује на човјека који је познавао законску регулативу, а што је ријетко за локалне управнике тога доба. Такођер, он помиње да је ступио у контакт са Дивизијом, те да су му усмено признали оправданост захтјева.

Умјесто да оштро приговара, он у завршници упозорава да би они који спроводе забрану могли „бити изложени непотребном трошку“, што је дипломатски начин да се каже: будите разумни — ово је и у вашем интересу. Он зна како да упути критику, а да не пређе границу, што је особина вјештог и искусног човјека.

ОПШТИНА ПАЉАНСКА, СРЕЗ САРАЈЕВСКИ
Број: 926/40
Датум: 31. јул 1940. године
П А Л Е

ЈАХОРИНСКОЈ ЧЕТИ
ПОЉИЦЕ

Ова општина примила је препис наређења Штаба Босанске дивизијске области Пов. Број 3860/40 од 20. јула 1940. године, достављен овој општини од стране те ће под Пов. Број 171/40 од 25. јула 1940. године.

Наређење јасно гласи: забрањује се грађанству превожење балвана и вожња кола са гвозденим на точковима на путу Бистрица–Пољица (на Јахорини) и путевима војника-путара, у ово контролиште.

Међутим Командир радничке чете на Беговини данас је обуставио сва кола за превлачење балвана и ако та ниједна кола нису са уским наплатцима и дозвоњена су Законом о недржавним путевима за саобраћај свакако уз одређену товарну тежину. По свему изгледа да Командир рад. чете у Беговини или није добио овакво наређење или у колико га је добио наопако га тумачи, односно тумачи га на свој начин.

Стога ова општина моли ту чету да не забрањује превоз балвана сељацима села Бара, јер опстанак њиховог живота овиси од зараде превоза.

Ова општина поводом тога обратила се Дивизији која је увидјела оправданост захтева општине и општина се нада да ће још данас наређење о некој забрани превоза добити да се то у будуће не чини.

Поред тога потписати по тој ствари реаговао је и са Режијском Комисијом која је иста стала на становиште да се превоз балвана може врштити све дотле док се почне пут калдрмисати.

Ова општина поводом тога обратила се Дивизији која је увидјела оправданост захтева општине и општина се нада да ће још данас наређење о некој забрани превоза добити да се то у будуће не чини.

Поред тога потписати по тој ствари реаговао је и са Режијском Комисијом која је иста стала на становиште да се превоз балвана може врштити све дотле док се почне пут калдрмисати.

Напоменути ми је још и то да је предметни пут општински пут I. реда број 29 проглашен као такав 4. новембра 1935. година од стране Крањевске Банске управе број V 20966/35 на основу 6. у вези 5. закона о недржавним путевима те као такав слободан је за употребу свакоме и као јавни пут нема законске могућности да се на истом заустави саобраћај.

Још ми је напоменути и то да заинтересовани сељани од превоза балвана живе, и као такви имаду право на оштетни захтјев па би било врло незгодно да се оно лице које је ову забрану учинило излагало непотребном трошку.

Предсједник општине:
Стјепан Лучић

Печат: ОПШТИНА ПАЛАЊСКА, СРЕЗ САРАЈЕВСКИ

Издаја никада није опција

Њемачка бомбардује Београд 6. априла 1941. године. У Дому часних сестара на Палама су се од 10. до 13. априла 1941. године одржале посљедње сједнице Министарског савјета Краљевине Југославије, а већ 15. априла њемачке трупе улазе у Сарајево.

Стјепан измјешта администрацију општине Пале у село Луке на обронцима Требевића и већ у првим мјесецима рата постаје комадант Бистричке чете Југословенске војске у отаџбини којој у првим данима рата приступају сви борбено способни мушкарци.

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа приказује извјештај о оснивању штаба Јахоринског партизанског одреда, из којег је видљиво да Бистричка чета одбија да се придружи и напушта свој положај. Овај документ је доказ да Стјепан Лучић остаје до краја вјеран краљу.

1942. године формиран је Романијски корпус ЈВуО. Сарајевски срез је подијељен на два дијела, а тиме и на двије бригаде: Прву и Другу сарајевску. На првом дијелу овога среза дјеловала је Прва сарајевска бригада на чијем челу се налазио Саво Дерикоња, док је командант првог дијела Сарајевског среза био Стјепан Лучић. Команда његових јединица се налазила у селу Луке.

Дерикоња и Лучић се у изворима помињу током јесени 1944. када је Врховна Команда ЈВуО са извјесним бројем трупа из Србије стигла на простор Прве сарајевске бригаде Романијског корпуса. Војска је била распоређена по селима: Вучија Лука, Боговићи, Јеловци, Озрен, Брдо, Жунови, Костреша, Висојевица, Дражевићи, Ракова Нога, Нишићи. На територији чија зона одговорности је потпадала под 1. сарајевску бригаду налазиле су се двије војне болнице: једна у селу Нишићи, као и једна у селу Округлици, а њихови капацитети нису били довољни да приме све рањенике и болеснике који су ту пристизали. Да би се што је могуће више помогло рањеницима придошлим из Србије, командант бригаде Саво Дерикоња и командант Првог дијела Сарајевског среза, Стјепан Лучић су наредили да се лакши рањеници његују по домаћинствима. Њих је овдашњи српски народ примио као рођену браћу у невољи и сви су им прижили све што су могли.

Супруга Љуба преузела одгој братове дјеце

На почетку Другог свјетског рата, Стјепанов брат Богдан је убијен (његово име се налази у Спомен-парку Враца на мјесту гдје су усташе стрељале 11000 Срба и Јевреја у Сарајеву). Стјепан преко гласника шаље поруку супрузи Љуби да преузме бригу о четворо Богданове дјеце: Арсу, Стеви, Мирјани и Чедомиру — од којих је Чедомир тада имао само три године.

Љуба је, по ријечима потомака, са великом пожртвованошћу одгојила дјецу свог јетрвена. Након рата се преудала за Ђорђа Вучичевића, али је убрзо преминула 1961. године у Сарајеву. У породици је остала изузетно цијењена, јер је њена брига и љубав омогућила да се породична лоза Лучића очува до данас.

Интервенција Стјепанове чете на Беговини

Ријетки су извори о дјеловању чете Стјепана Лучића. У закозваним НДХ изворима, сачуван је један документ из 22. јануара 1943. године гдје је описана борба и заробљавање домобрана од стране ЈВуО:

„Заповједник оружничке постаје Пале бројем 108 од 22. сијечња 1943. јавља: 22. сијечња 1943. око 10 сати у мјесту Беговина кота 1208 југозападно од Пала око 3,5 км. Зрачне црте група од 40 четника напала је пушчаном и стројопупчаном ватром радну бојну која се налазила на изради дрва, које су са посла растјерали и нешто заробили. Јачина четника 40 оборужани са три стројопушке и остало све са пушкама. Јачина наших снага два роја око 20 момака наоружаних и 70 момака ненаоружаних.

Четници су извршили нападај са свих страна. Наше снаге прихватиле су борбу која је трајала пола сата. Губитак код четника и плијена није било. Губици наши: заробљено 28 домобрана ненаоружаних са заповједником бојне подпуковником Боротом, у оружју и стрељиву губитака није било. Четници су дошли из Бистрице кота 1409 јужно од Пала 5,5 км, а отишли су правцу Сарачева поља југоисточно од Пала седам км. По утврђеним подацима четници припадају Озренском одреду Саве Дерикоње, а под заповједништвом Стјепана Лучића из Пала.

Јаче домобранске опходње девете п. пуковније и оружничке постаје Пале упућени у извиђање нису се сукобиле са четницима у том подручју. Заповједник сатник Петар Радош, с.р. и печат. „

Посебно је интересантно то што су, након заробљавања 28 домобрана и потпуковник Борота, били пуштени кућама без мучења, али уз јасно и чврсто упозорење да поновно учешће у службама окупатора неће бити толерисано. То указује да је Стјепан Лучић, упркос суровости ратног контекста, разликовао принудно мобилисане младиће од идеолошких непријатеља, и да му је било важно да сачува народ и дисциплину, а не да се служи осветом.

Из самог тона извјештаја видљиво је да је Лучићева акција створила панику и понижење у редовима такозване НДХ, што се види и у покушају каснијег извиђања, које није уродило плодом. То значи да је акција имала не само тактички, већ и психолошки ефекат у ширем смислу.

Изградња цркве Светог пророка Илије

Тешко је говорити о Стјепановом животу, а не споменути цркву Светог пророка Илије која се налази у селу Луке на Требевићу, а која у највећој мјери чува сјећање на њега.

Црква је изграђена 1943. у току ратних сукоба, и представља једину цркву подигнуту за вријеме Другог свјетског рата, од стране припадника Југословенске војске у отаџбини, на овим просторима.

Цркву је освештао војни свештеник Новак Станојевић, који је овај храм осветио по благослову тадашњег митрополита Дабробосанског Нектарија.

У цркви су обављане службе кроз цијело вријеме рата, а након политичких промјена и проглашења нове комунистичке државе Југославије, српском народу бива низом мјера забрањено слободно практиковање вјере и посјећивање вјерских објеката. Сходно томе, одлуком Обласног одбора Комунистичке партије за град Сарајево, храм Светога пророка Илије је срушен 1955. године.

На мјесту где се некад налазила стара црква посвећена Светоме пророку Илији, благословом митрополита Николаја 1993. године, педесет година од подизања старе цркве започета је градња цркве брвнаре по пројекту архитекте Предрага Пеђе Ристића. Нова црква брвнара, једина таква у Митрополији је завршена 1996. године. Осветио је 4. августа 1996. године митрополит Николај. Заслуге за подизање ове цркве припадају свештенику Миомиру Зекићу и вјерницима требевићког краја. Године 1999. у порти цркве саграђена је парохијска сала. Саборни дан, овог храма је прва недјеља по Светом Илији.

У порти храма је на Преображење 2023. године свечано откривен споменик палим Србима требевићког краја. На постаменту споменика су уклесана имена жртава усташког терора требевићког краја у периоду 1941-1945. године, погинулих бораца припадницима Требевићког одреда Југословенске војске у отаџбини под командом Стјепана Лучића, као и погинулим устаницима и борцима НОР-а и погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата од 1992. до 1995. године.

Посљедње странице отпора – мит о страдању

Смрт Стјепана Лучића временом је прерасла у мит, обавијена причама, сумњама, шапатима који се преносе генерацијама.

Оно што је изгледно јесте да је Прва сарајевска бригада, чији је био дио, остала вјерна краљу до самог краја. Док су комунисти напредовали ка Сарајеву у априлу 1945, мања група окупљена око Саве Дерикоње – око педесетак људи – наставила је отпор, међу њима, вјероватно, и Стјепан. Након тога, са неколицином најближих сарадника, повукао се у шуме Равне планине, Јахорине и Требевића, гдје га је чувао народ.

Постоји много прича о његовој смрти. Говори се да је ухваћен издајом од стране неког Каблара у Гњилим Барама (у долини између Осмица и хотела „Вучко“ на Јахорини). Друга прича каже да је погинуо као први, од снајпера, приликом опкољавања. Једна од прича говори да је након стријељања његово тијело сахрањено тајно у подножју гробља Баре.

У истраживању које је обавила породица Лучић, истина јесте да је Стјепан стријељан на подручју Равне планине и да се знала локација гдје су тијело покопано. Међутим, када је породица дошла, гроб је већ био отворен, а тијела није било. Остала је претпоставка да је тијело Стјепана Лучића ископао неко од јатака (наводно жена са којом је живио у току рата) и пренио на непознату локацију (вјероватно у село Луке).

Тако је Стјепанова смрт и локација тијела остала мистерија која није разријешена до данас.

Оно што је сигурно јесте да је и породица Стјепана Лучића платила цијену његовог отпора. Јоку Лучић, мајку Свете Лучића, убили су на свиреп начин само зато што је Гавру Лучићу дала парче хљеба. Комунисти су код Гавра Лучића приликом опкољавања групе четника у Горњим Палама пронашли комад хљеба уз помоћ којег су тражили тепсију у којој је испечен. Када се парче поклопило са тепсијом Јоке Лучић, изведена је испред куће и пред дјецом убијена.

Такви злочини комуниста нису били усамљени, али су учинили да се годинама о Стјепану не говори. Његово име је било забрањено, сјећања су сакривана у старим кутијама, а успомена у породици се чувала на тавану у облику једне иконе и двије табакере.

Породица Лучић и даље на гробљу Баре у породичној гробници чува простор да се једнога дана Стјепан на том мјесту покопа.

Данас Пале имају улицу Стјепана Лучића, али не и споменик, нити достојанствено обиљежје које би младим генерацијама преносило истину, истицало идеју части – која је у данашњем времену потпуно потиснута. Његова прича и даље живи расута, у пожутјелим документима и тихом сјећању потомака – чекајући тренутак када ће постати дио званичне историје, а не само породичног предања.

Након рата, судбина породице Лучић била је слична судбинама многих породица које су се нашле на супротној страни од нове власти. Побједа комунистичког режима значила је и почетак систематског брисања свега што је било повезано с дотадашњим поретком.

Имовина породице Лучић је национализована, а некадашње угледно Свратиште „Јахорина“ — мјесто гдје су некада одсједали путници, чиновници и официри, прешло је у руке нове државе и добило нову намјену.

У складу са планом нових власти, зграда Свратишта је дограђена и претворена у школски објекат у ком су смјештени нижи разреди основне школе. Виши разреди су наставу похађали у згради Дома жртава, данашњем Дому културе, гдје је било и сједиште школе, док је један дио настава организован у импровизованим радничким баракама у близини фабрике „Фамос“ на Корану.

Дом жртава је остао централна школска зграда све до 1962. године, када је на Палама изграђена нова, модернија школа — Основна школа „Дан младости“. Тиме је и званично окончана једна фаза у образовном развоју Пала, али и симболично затворено поглавље у којем су старе зграде, некада обиљежене именима породичних домаћина, замијењене новим идеолошким почецима.

Али, сјећање – ма колико потискивано – враћа се и тражи своје мјесто кроз овакве приче, које поново буде оно што је историја покушала да утиша, и полако, али упорно, враћају Стјепана Лучића гдје му је одувијек било мјесто – у срце народа који није заборавио.

(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир. Захвалност свим људима који су учествовали у прикупљању информација. Велика захвалност породици Лучић. Фотографије: Приватне архиве, Фото студио Васић, Википедија)