Године окупације: Домобрани на Палама 1941–1943

Послије слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, простор Пала ушао је у састав Независне Државе Хрватске. Одмах на почетку рата Стјепан Лучић је измјестио сједиште општине Пале у село Луке на Требевићу. Већ у љето исте године, домобранске снаге НДХ заузеле су Пале и успоставиле војну и управну контролу над читавим подручјем, настојећи да осигурају важне комуникације Сарајево—Вишеград и Сарајево—Горажде. Тиме је започела једна од најтежих етапа у историји овог краја.

Домобрани су били регуларна војска Независне Државе Хрватске (НДХ), основана у априлу 1941. године након слома Краљевине Југославије. Назив потиче из аустроугарског војног система („Хрватско домобранство“) и означавао је тзв. „народну војску“ НДХ, чија је улога била обезбјеђивање окупиране територије, чување жељезничких пруга, мостова, касарни и важних путева. За разлику од усташа, који су били политички и идеолошки окосница режима, домобрани су у већини случајева били обични регрути — сељаци, занатлије и радници, без снажне идеолошке припадности. На подручју источне Босне, укључујући Пале, Романију и Прачу, распоређивани су у гарнизоне и мање посаде. Њихова дужност била је да одржавају ред и обезбјеђују комуникације, док су борбе са партизанима углавном препуштане усташким и њемачким јединицама. Јединице које су боравиле на Палама биле су састављене углавном од муслимана, док су њима командовали хрватски официри — већином бивши подофицири и резервни официри Војске Краљевине Југославије који су након априлског слома 1941. године прешли у службу НДХ. Таква структура команде била је уобичајена у домобранским јединицама широм источне Босне, гдје је усташки режим настојао придобити локално муслиманско становништво за одбрану гарнизона и комуникација, док су хрватски старјешине обезбјеђивале надзор и везу са вишим заповједништвом у Сарајеву.

Централна команда домобрана налазила се у Соколском дому у центру Пала, објекту који је прије рата служио за потребе Соколског друштва — симбола југословенског грађанског и спортског живота. Убрзо је дом преуређен у војну команду, гдје је била смјештена централа, складиште оружја и канцеларије за везу са Сарајевом. Други значајан објекат који су запосјели био је Стара школа на Каловитим брдима, изграђена у аустроугарско доба као касарна. Због свог стратешког положаја изнад насеља, служила је као осматрачница и одбрамбена тачка са које се контролисао прилаз Пала.

Домобрани су поставили сталне страже на жељезничким станицама Коран, Пале и Стамбулчић. Око насеља су подигли бројна утврђења, ровове и стражарнице, стварајући систем одбране који је обухватао узвишења Раковац, Витез, Стамбулчић, Соколину и Алино брдо. Један од положаја налазио се на Голом Корану, гдје се и данас могу видјети остаци великог кружног рова који је служио као тачка одбране и надгледања.

Са југозападне стране, домобрани су поставили стражу и код водовода Бистрица, на узвишењу изнад „Тријанге“, уз сам пут Пале–Јахорина. Њихов циљ био је да спријече прилаз партизанским јединицама које су дјеловале из правца Јахорине и Романије, те да заштите снабдијевање водом, као и на Врелу Праче.

У првим мјесецима окупације, домобрани су релативно лако одржавали контролу над мјестом, али се већ током јесени 1941. године појављују озбиљни отпори. Партизанске чете Романијског и Прачаског батаљона често су нападале домобранске страже, рушиле жељезничке мостове и пругу, и изводиле саботаже на комуникацијама. Са југозападне стране често је дјеловао Романијски корпус ЈВуО. Командант првог дијела Сарајевског среза био Стјепан Лучић са сједиштем у селу Луке. Извјештаји оружничке постаје Пале из тог периода детаљно описују те сукобе — од напада на жељезнички мост код Стамбулчића у новембру 1941, до борби на мосту код Шабановића пилане, гдје је погинуо један, а рањен други домобран из 15. пјешадијске пуковније.

У истом периоду, 11. и 12. децембра 1941. године, дошло је до једне од најтежих борби на Каловитим брдима, када су партизани напали утврђења домобрана и оружника. У борби је погинуо милиционар Шаћир Зукобашић. Током тог напада, поједине јединице домобрана напустиле су положаје и повукле се ка центру Пала, што је омогућило партизанима да краткотрајно овладају дијелом узвишења.

Домобрани су касније, уз подршку усташких јединица и оружничких појачања, повратили положаје, али је тај догађај оставио дубок траг и довео до све веће нервозе у њиховим редовима. Командант оружничке постаје, наредник Божо М. Чоле, у више наврата је извјештавао Сарајево о „одметничким нападима“, губицима и тешкоћама у одржавању безбједности.

Стални напади и засједе натјерали су домобране да предузму драстичне мјере. Посебно је значајна одлука да се сјече шума на Каловитим брдима, која је служила као заклон за партизане. Током зиме 1941/42. године, шуме су систематски посјечене, остављајући потпуно огољен терен како би се спречиле засједе и омогућио бољи преглед прилаза Пала. На том простору, који је прије рата био густо пошумљен бором и буквом, послије рата је остала пустиња са бројним рововима, осматрачницама и остацима земљаних заклона.

До 1943. године, домобрани су и даље држали положаје на Палама, али су све више били потчињени усташкој војници. Усташке снаге под командом бојника Фрање Судaра и његовог замјеника сатника Грулиха преузеле су контролу над сектором Пале – Витез – Прача, са штабом у самом мјесту. Њихов извјештај од 31. децембра 1943. године потврђује да су у то вријеме домобрани још увијек имали страже у Бистрици, Врелу Праче, Соколини и код Стамбулчића, док су усташке јединице вршиле извиђања и противнападе ка Јабуци и Горажду.

Упркос утврђењима, рововима и сталним појачањима, домобрани никада нису успјели трајно обезбиједити овај простор. Територија око Пала остала је зона сталних сукоба, у којој су се мијењале линије контроле, а становништво трпјело под једнако суровим мјерама окупационих снага и репресалијама због подршке устаницима.

До краја 1943. године, иако су домобрани формално држали Пале, њихова моћ је била све слабија. Партизанске јединице су убрзано јачале, а домобранске посаде све чешће биле ограничене на пасивну одбрану утврђених тачака. Са одласком већих усташких снага ка Сарајеву и Витезу, домобрани су постепено напуштали поједине положаје.

Из бројних извјештаја оружничке постаје Пале из 1941. године јасно се види да су домобрани често показивали страх, неорганизованост и недостатак борбеног морала. У више наврата забиљежено је да су напуштали страже и повлачили се без борбе. Тако је, према извјештају од 13. новембра 1941. године, домобранска стража код жељезничког моста између Корана и Стамбулчића, која је бројала 12 војника, побјегла када су „одметници“ напали са јачом снагом, оставивши мост без заштите, што је омогућило партизанима да га минирају и оштете. Слични случајеви забиљежени су и на Каловитим брдима, гдје су домобрани након напада у децембру 1941. године напустили утврђења и повукли се према центру Пала. Командири су често у извјештајима оправдавали ове поступке „надмоћношћу непријатеља“, али је из тоналитета јасно да се ради о паници и губитку контроле.

Током рата, многе домобранске јединице су постепено губиле морал и повјерење у власт НДХ. Са порастом партизанског утицаја и све већим бројем пораза, у њиховим редовима расла је несигурност, сумња и страх. Посебно након капитулације Италије 1943. године, када је настала војно-политичка празнина на многим подручјима источне Босне, бројни домобрани су напуштали положаје, скривали оружје или отворено прелазили на страну партизана. Ти преласци нису били из идеолошких разлога, већ најчешће из осјећаја безнађа и жеље да се спасе голи живот. Многи су схватили да се режим НДХ урушава, а да су они сами постали тек потрошни дио једне пропале политике и туђе војске.

Остаци ровова на Голом Корану, Витезу, Соколини, Стамбулчићу и Раковцу и данас свједоче о тој епохи — о данима када је овај мали планински крај био претворен у војни логор и линију фронта између сила окупације и устаничког покрета.

Имена која се помињу у Зборнику докумената и података о народноослободилачком рату Југословенских народа

Божо М. Чоле – наредник, командир Оружничке постаје Пале; Петар Север – разводник, Оружничка постаја Пале, Лисић Суљо – помоћни оружник, Оружничка постаја Пале, Овчина Ћамил – разводник, Оружничка постаја Пале; Дервиш Љућа, сатник, командант сатније, 3. сатнија 7. пјешадијске пуковније; Шаћир Зукобашић, милиционар, помоћна домобранска милиција, Фрањо Судар, бојник, командант I. стајаћег дјелатног здруга Усташке војнице, Грулих (Grulich), сатник, замјеник команданта здруга Усташке војнице.

Преглед јединица по мјестима

ПАЛЕ

• Наредник Божо М. Чоле – Командир Оружничке постаје Пале

• Домобранска посада (2. сатнија 7. пјешадијске пуковније, касније 15. пјешадијска пуковнија).

• Оружничка постаја (потчињена 4. оружничкој пуковнији, крило Сарајево. Пуковник Павловић (Пав.)).

• Усташке јединице:

  • XXII. стајаћа бојна Усташке војнице – штаб у Палама.

  • XXIV. стајаћа бојна Усташке војнице – штаб такође у Палама.

• Према документима из 1943: у мјесту се налазило више сатнија обе бојне (2., 3. и 4. сат XXII бојне, дио штаба XXIV бојне).

КАЛОВИТА БРДА

• Домобранска и усташка посада у децембру 1941. године (у борбама против партизана).

• Јединице су осигуравале прилаз Пала са југоистока.

КОРАН

• Домобранска посада – чува пругу и мост на км. 381,6.

• Под надлежношћу Оружничке постаје Пале и 4. оружничке пуковније.

ПРИБАЊ И РАДОНИЋИ

• Усташке посаде током децембра 1941. године, у склопу одбране Пала.

• Користиле се као испоставе домобранске страже током напада 15–16. XII 1941.

БИСТРИЦА

• Домобранска стража (12 људи) – стална посада на жељезничком мосту.

• Касније, у саставу Усташке војнице:

  • Стојерна сатнија XXIV. стајаће бојне.

• Посада одржавала сигурност пруге и моста, као и везу са Врелом Праче.

ВРЕЛО ПРАЧЕ

• Домобранска стража до почетка 1942. године.

• Од 1943:

  • 1., 2., 3. и 4. сат XXIV. стајаће бојне Усташке војнице (Бојник Фрањо Судар).

• Једно од најјачих упоришта НДХ на правцу Пале–Прача.

СТАМБУЛЧИЋ

• Домобранска стража стационирана на прузи и у селу.

• Посада из 16. пјешадијске пуковније (према извјештајима из новембра 1941).

ПОДВИТЕЗ

• Домобранска посада – чување моста и пруге (рушење моста 7. IX 1941. године).

• Крајем 1941. у саставу 7. пјешадијске пуковније.

ГОЛУБИЊАК

• 1. сат XXII. стајаће бојне Усташке војнице.

• Упориште западно од Пала, обезбјеђује приступ према Сарајеву.

СЈЕТЛИНА

• Домобранска посада (до краја 1941).

• Након тога, краткотрајна усташка посада у функцији осигурања пруге Пале–Подграб.

ПРАЧА

• Домобранска и усташка посада (до 1943. године потчињена XXIV. стајаћој бојни).

• Контролна тачка на правцу Пале–Горажде.

Важни датуми из Зборника докумената и података о народноослободилачком рату Југословенских народа

13. април 1941. – На Палама је одржана сједница Министарског савјета Владе Краљевине Југославије, којој је присуствовао генерал Душан Симовић. На сједници се разматрала ситуација након њемачке офанзиве и капитулације.(Обавјештење Симовића од 14. априла 1941. године команданту Данилу Калафатковићу).

14. април 1941. – Влада Краљевине Југославије доноси одлуку о престанку отпора и капитулацији. Тиме почиње распад војне команде у Босни. Пале убрзо запосједају њемачке трупе, затим их предају властима НДХ.

Љето 1941. – Успостављање оружничке постаје Пале. Оружници и домобрани држе гарнизон у Соколском дому на Палама, а у згради школе на Каловитим брдима смјештена је сатнија 16. пјешадијске пуковније. Ово је први организовани војни пункт НДХ на простору Пала.

6. септембар 1941. – код Сјетлине Партизани минирају теретни воз и изазивају експлозију на прузи Сарајево–Пале–Вишеград. Саобраћај је прекинут.

7. септембар 1941. – Рушење мостова код села Подвитеза. Дрвени мостови су брзо поправљени.

22. септембар 1941. – Партизани нападају жандармеријску станицу у Сјетлини.

30. септембар 1941. – Раките код Пала. Саботажа на жељезничкој прузи Сарајево–Вишеград. Диверзијом је прекинута комуникација ка Вишеграду.

17. октобар 1941. – Пут Пале–Бистрица. Сукоб између партизана (војске ЈВуО) и домобрана.

25. октобар 1941. – Извршена акција чишћења општине Пале од партизана. Формиране су домобранске и усташке посаде у Палама, Бистрици и Врелу Праче.

9. новембар 1941. – Партизани нападају жандармеријску станицу у Хан Дервенти.

10. новембар 1941. – Партизани нападају стражу у селу Стамбулчић.

11. новембар 1941. – Пут између Пала и Бистрице. Напад партизана (војске ЈВуО) на домобране који су се кретали према Бистрици.

13. новембар 1941. – Пруга Коран–Стамбулчић. Партизани руше жељезнички мост и прекидају комуникацију Сарајево–Вишеград.

16. новембар 1941. – Беговина (пут Пале–Бистрица). Партизани (војска ЈВуО) из засједе нападају оружнике и домобране који превозе храну за посаду у Бистрици.

21–23. новембар 1941. – Дводневне борбе у мјесту Пале. Партизани и четници нападају гарнизон, али не успијевају да заузму позиције.

12. децембар 1941. – Каловита брда Напад на зграду Дјечијег дома и Манастир часних сестара. Зграде су спаљене, а таоци одведени према Дрини.

14. децембар 1941. – Наставак борби на подручју постаје. Партизани држе околна брда и пуцају на гарнизон.

15–16. децембар 1941. – Велики напад на Пале. Напад више партизанских чета из правца Прибaња, Радонића, Каловита брда и Селишта. У зору 16. децембра стижу три сатније усташа из Сарајева, које преламају борбу. Село Прибањ је спаљено, а устаници се повлаче. Ово је означило крај устаничке контроле над околином Пала.

НАПАД ЦРНЕ ЛЕГИЈЕ НА РОМАНИЈУ И ПРОТЈЕРИВАЊЕ НАРОДА (ЈАНУАР–ФЕБРУАР 1942)

Напад Црне легије догодио се у јануару и фебруару 1942. године, у вријеме велике њемачко-усташко-домобранске офанзиве на источну Босну која је обухватила простор Романије, Хан Пијеска, Подриња, Праче, Пала и Сокоца. Ова офанзива је вођена под шифром “операција Источна Босна” (njem. Ostbosnien-Unternehmen), и у њој је учествовала Црна легија Јуре Францетића, уз јединице Њемачке 342. пјешадијске дивизије, као и дијелове домобранства и усташке милиције.

Почетак офанзиве: 8. јануар 1942. године. Завршетак: средина фебруара 1942. године. Циљ је био да се “очисти” терен од “одметника” (партизана и четника) на ширем подручју Романије, Гласинца и Подриња, и да се поново успостави контрола НДХ над источном Босном. Међутим, у стварности је акција имала карактер масовног злочина и етничког чишћења српског становништва.

Црна легија се кретала правцем: Сарајево – Пале – Прача – Горажде – Фоча,
а потом и ка Вишеграду и Броду на Дрини. Црна легија је током јануара и фебруара 1942. спалила више од 50 српских села на Романији и у долини Праче, побила хиљаде цивила, углавном жена, стараца и дјеце, протјерала више хиљада људи ка Источном Подрињу (Горажде, Фоча, Брод на Дрини).

Велики број становника ухваћен је и депортован према логорима у Сарајеву и усташком логору у Лапцу. Многе породице су се спашавале преласком Дрине у Србију, одакле су касније враћане у збјегове на Романији.

15. јануар 1942.
У извјештају Едварда Кардеља Титу наводи се да су двије њемачке и двије домобранске пуковније (око једне дивизије) упућене према Палама и Рогатици, ради чишћења пруге и цесте у року од двије до три седмице.

27. јануар 1942. Директива Врховног штаба НОП и ДВЈ упућена је штабу Четвртог (Краљевачког) батаљона Прве пролетерске за дејства у долини ријеке Праче и ка Палама.

11. март 1942. Наредба Калиновичком одреду да усмјери снаге према Сарајеву и Палама, повеже се са Јахоринским одредом и обезбиједи подручје Врхпраче и Дујмовића.

20. март 1942. Наредба Врховног штаба за формирање ударног батаљона и извођење демонстративног напада у правцу Пала.

31. март 1942. – Боговићи (код Пала). Партизани (војска ЈВуО) нападају жандаре и усташке милиционере у селу Боговићима.

18. април 1942. – Наредба Првој пролетерској бригади да руководи свим јединицама у свом сектору, уз извјештај о њемачким снагама око Пала и плану дејства против њих.

1.–30. новембар 1943. – Пале, Витез, Прача, Бистрица, Врело Праче. Извјештај Првог стајаћег дјелатног здруга Усташке војнице описује више извиђачких и борбених акција током новембра:
– 15. новембар: борбе код Мокрог и Крачице, партизани потиснути.
– 18. новембар: борбе у Подграбу и Сјетлини, један погинули са сваке стране.
– 19. новембар: партизани држе линију Јабука–Горажде.
– 25. новембар: извиђање ка Улобићима, гдје је уочено око 100 партизана.
– 26–27. новембар: напад Мајевичке партизанске бригаде (око 700 људи) на Бистрицу. Борба трајала више сати, напад одбијен уз губитке партизана.

…

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)