Средњовјековни живот на простору Романије и Гласинца остао је слабо документован. За разлику од приморских градова, великих трговачких центара или дворова владара, овај простор планинских пашњака и катуна ријетко се појављује у писаним изворима. Већина података о животу становништва потиче из посредних извора, прије свега из дубровачких архивских књига.

У тим документима Гласинац се најчешће помиње у вези са трговином и транспортом робе. Дубровачки трговци снабдијевали су унутрашњост Босне разним производима, прије свега тканинама, сољу и другим робама, а за транспорт су користили караване сточара које су називали Власима. Управо из тих докумената сазнајемо да су становници Гласинца и Романије били укључени у сложен систем средњовјековне трговине, као носиоци каравана – поносници.

У архивским књигама Дубровника сачувано је укупно једанаест помена који се односе на Гласинац и његове влахе поноснике у првој половини XV вијека.

Једанаест дубровачких помена Гласинца

1. 1404, 24. октобра. Један Влах из катуна Првотињића донијеће стоку трговца Луке Островића „(usque ad Glasignica a Obra / до Гласинца од Обра)“.

2. 1406, 10. октобра. Пренос стоке „(in Vlassinez ad domum Butche / у Власинезу до куће Бутка)“. Мало прије, 5. септембра, спомињу се поносници Власи „(de catono Regoye / из катуна Регоје)“, који ће носити сукна (pannos) „(usque ad locum Mocroy ad domum Butci / до мјеста Мокро до куће Бутка)“. Осим тога записан је 9. новембра 1402. транспорт Влаха „(ad unum locum vocatum Mocro voiuode Sandagli / на једно мјесто које се зове Мокро војводе Сандаља)“ и 10. маја 1408. каравана „(ad locum dictum Mocro in villam vocatam Butcho / на мјесто које се зове Мокро у село звано Бутко)“. 

3. 1425, 14. августа. Хлапац Станковић Влах донијеће стоку двојице дубровачких властелина, Гучетића и Бобаљевића (Ser Gozcho de Goze et Ser Stephanus de Bobalio / господин Гозо Гучетић и господин Стефан Бобаљевић) „(usque Glasinac / до Гласинца)“. 

4. 1426, 30. децембра. Дубравац Милићевић Влах, човјек војводе Радослава Павловића, пренијеће девет товара сукна „(salmas novem pannorum / девет товара сукна)“ „(usque ad ecclesiam in Glasinac in Bosinam / до цркве на Гласинцу у Босни)“. 

5. 1428, 12. јануара. Дубравац Милићевић Влах из катуна Првотињића носиће стоке властелина Димитрија Градића и његову каравану, која „(iter parat in Subsonich / пут припрема у Субсонићу – подграђе Зворника)“, „(usque ad locum dictum ecclesiam de Glasinac / до мјеста званог црква на Гласинцу)“. 

6. 1428, 25. маја. Станихна Станковић Влах донијеће стоку властелина Луке Соркочевића „(usque Glasinacium ad ecclesiam / до Гласинца до цркве)“. (ib.).

7. 1428, 27. јуна. Стоке властелина Жуна Сарачића и другова носиће се „(ad Glasinac penes ecclesiam unam / на Гласинац код једне цркве)“.

8. 1428, 25. августа. Дубравац Милићевић пренијеће трговцима стоку „(ad ecclesiam Glasinac / до цркве на Гласинцу)“.

9. 1429, 5. августа. Писмо сената Марину Гундулићу и Ђурђу Гучетићу, поклисарима код војводе Сандаља, којима се даје налог да се тужи ради царина „(a Buna, a Vrabac, a Glasinac, et a Zerniza / на Буни, на Врапцу, на Гласинцу и на Жерници)“ 

10. 1429, 12. новембра. Хлапац поћи ће са стоком властелина Влаха Бобаљевића и других „(usque ad ecclesiam nominatam Glasinac / до цркве назване Гласинац)“. 

11. 1430, 23. марта. Закључак вијећа умолијенијех (consilium rogatorum) да се да пуна власт кнезу и малом вијећу „(scribendi pro gabella Glasinac voiuode Sandagl et aliis, de quibus sibi videbitur / да се напише одлука о царини на Гласинцу војводе Сандаља и другим стварима како им буде изгледало потребно)“.

Власи поносници и катуни Гласинца

Из ових записа види се да су сточари са Гласинца и Романије били укључени у трговачке караване који су повезивали унутрашњост Босне са Дубровником. Они се у документима називају Власима поносницима, јер су носили робу – најчешће на коњима и мазгама.

Из извора сазнајемо имена неких од њих:

• Катун Првотињића, Дубравац Милићевић, човјек војводе Радослава Павловића
• Катун Регоје
• Станихна Станковић
• Хлапац Станковић

Помиње се катун Првотињића, што нам говори да су сточари били организовани у катуне – покретне сточарске заједнице.

Посебно је занимљиво што се у једном запису наводи да је Дубравац Милићевић био човјек војводе Радослава Павловића, што показује да су ови каравани били под заштитом и контролом властеле.

У изворима се помиње и властелин Бутко са Мокрог, и јасно се види да је Мокро у то вријеме било дио Гласинца. Вјероватно је простор био испуњен стоком из влашких катуна.

Црква код Бјелосављевића и некропола стећака

У више дубровачких докумената као оријентир помиње се црква на Гласинцу – ecclesia Glasignac. Истраживачи сматрају да се овај назив највјероватније односи на простор код данашњих Бјелосављевића, гдје се налази велика некропола са око 600 стећака.

Та некропола је једна од највећих на Гласинцу и врло је вјероватно да је представљала гробље бројних катуна који су живјели на овом простору.

Истовремено, у изворима се помиње и царина војводе Сандаља Хранића на Гласинцу. То значи да је овај простор био важна тачка на караванском путу између Дубровника и унутрашњости Босне.

Црква на Гласинцу први пут се помиње у дубровачком документу из 1394. године, који наводи да се краљ Стефан Дабиша у то вријеме сукобио са Турцима.

Археолошка истраживања која је 2013. године водио археолог Александар Јашаревић потврдила су постојање православне цркве и дала важне податке о њеном изгледу.

Утврђено је да је ријеч о једнобродној цркви зиданoj од правилно тесаних блокова седре, са полукружном олтарском апсидом и унутрашњим пиластрима који су простор дијелили на три травеја.

Ко су били Власи поносници

Назив Власи у средњовјековним документима није означавао нужно етничку припадност, већ прије свега друштвени и привредни слој сточара и караванских превозника.

Многи историчари сматрају да су до XV вијека ови сточари већ били у великој мјери посрбљени романофони Власи, односно становништво које је прихватило српски језик, имена и културу.

Власи се у историографији често сматрају романофоним становништвом не зато што су били сточари, него због њиховог језичког поријекла. Назив „Влах“ у раном средњем вијеку користио се за становништво које је говорило романским језицима насталим из латинског, потомцима романизованог балканског становништва из времена Римског царства. Тек касније, у средњем вијеку, тај назив у многим изворима добија и шире значење и често означава сточарски и каравански слој становништва, без обзира на његово стварно етничко поријекло.

Иако их дубровачки извори називају Власима, њихова лична имена и презимена у документима су искључиво словенска: Дубравац Милићевић, Хлапац Станковић, Станихна Станковић, што показује да је процес посрбљавања био завршен прије XV вијека. Постоји вјероватноћа да су у ранијем периоду на Гласинцу и Романији живјели и прави романски Власи, јер је њихово присуство потврђено у другим крајевима средњовјековне Босне.

У средњем вијеку Срби су називали Дубровчане Власима, јер је ријеч „Влах“ означавала становништво романског, односно латинског културног круга. Дубровник је дуго био град романског становништва са латинским језиком у управи, па су га сусједни Словени посматрали као „влашки град“.

Власи у унутрашњости су били организовани у катуне, на чијем челу су били катунари или кнезови. Каравани су често бројали десетине или стотине коња, мазги и говеда. Њихова права и обавезе регулисана су и у Закону цара Душана, гдје се Власима признају посебна права у сточарству и транспорту.

Тако дубровачки архиви, иако шкрти, откривају један жив и динамичан свијет средњовјековног сточарства, каравана и трговине који је повезивао планине Романије и Гласинца са једним од најважнијих трговачких градова Медитерана – Дубровником.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)