Огласи
У селу Милотина, на подручју општине Пале, недалеко од познатијег села Сјетлина, већ деценијама живи прича о постојању старе цркве, коју су, како се вјерује, прекрили вријеме, земља и заборав. Та прича преносила се с кољена на кољено, без писаних трагова, али са упорним увјерењем да на том мјесту нешто постоји. Управо вођени том причом, упутили смо се на терен како бисмо покушали да утврдимо шта се заиста крије испод површине.
Иако је тог дана температура била тек који степен испод нуле, на отвореном терену осјећај хладноће био је знатно јачи. Уз вјетар и влагу, рад на локалитету био је физички захтјеван, али то није спријечило нашу шесточлану екипу да изврши мјерења, снимање и детаљно документовање простора.
Према народном предању које се сачувало у овом крају, вјерује се да је војвода Влатко Вуковић на путу ка Косову пољу прошао овим подручјем и да је, како прича каже, у цркви у Милотини био причешћен прије поласка у бој. Такође, у усменим свједочењима мјештана помиње се да су приликом обрађивања земље на овом локалитету у прошлости проналажени метални предмети који су обликом подсјећали на дијелове оружја, па чак и сабље. За ове наводе не постоје материјални ни писани докази, али они додатно свједоче о томе колико је овај простор дубоко укоријењен у колективном памћењу и историјским представама локалног становништва.
Интересантно је и то да се Прача у историјским изворима први пут јасно помиње 1244. године, у вријеме угарског краља Беле IV, као сједиште бискупије. Оснивање Праачке бискупије везује се за ширење утицаја Угарске круне и Римокатоличке цркве у унутрашњости Босне, посебно након монголских упада и настојања да се простор политички и црквено учврсти. Ипак, тачна локација бискупског сједишта никада није поуздано утврђена — историјски извори не наводе конкретан објекат, нити археолошки остаци недвосмислено потврђују његово мјесто. Због тога се у историографији поставља питање да ли је бискупија заиста била у самом насељу Прача, у њеној долини, или је њено стварно сједиште требало тражити шире, према средишњим дијеловима средњовјековне Босне, па чак и у правцу Високог.
На самој локацији затекли смо остатке објекта правоугаоног облика, димензија приближно 7,5 x 10 метара, оријентисаног у правцу сјевероисток. У непосредној близини уочен је и објекат кружног облика, са зидовима дебљине око 80 центиметара, а мјестимично и више. Оно што одмах привлачи пажњу јесте чињеница да на терену данас нема видљивих тесаника, камена нити трагова малтера – све што је некада било изнад земље потпуно је нестало.
Према предању породице Цицовић, на овом мјесту се налазила Богородичина црква, док је у Сјетлини постојао манастир Спасојевац. Та прича није остала само у усменом облику – у једној књизи која се бави историјом породице Цицовић, наводи се да је у Милотини постојала Богородичина црква, а да је у манастиру Спасојевац у Сјетлини служио свештеник Мирослав Цицовић, рођен 1778. године. Према тим записима, он је почетком 19. вијека службовао на овом простору.
Ипак, када је ријеч о званичним историјским изворима, ситуација постаје сложенија. Консултовани су бројни писани извори, османски дефтери, историјска литература и карте, али у њима није пронађен јасан и недвосмислен податак о постојању цркве у Милотини. Ристо Цицовић је пописан у селу Сјетлина 1835. године као кмет на чивлуку Мехмед-бега Шишића, што је најстарији помен Цицовића који смо успјели пронаћи у писаним изворима и то је било све. Аустроугарска карта из 1887. године на овом мјесту не биљежи ниједан објекат, што додатно отежава утврђивање намјене локалитета.
Ипак, шири простор не оставља утисак случајности. Најближа некропола стећака налази се у Сјетлини, иако је данас од ње остало тек неколико примјерака. То указује да је овај крај у средњем вијеку био насељен и значајан. Додатно, коришћењем детектора метала у кружењу локалитета су пронађене старе, коване потковице и клинови, што потврђује да је простор коришћен у далекој прошлости.
Облик правоугаоног објекта несумњиво подсјећа на цркву, али његов положај је необичан и не одговара уобичајеним примјерима сакралне архитектуре. С друге стране, кружни објекат са дебелим зидовима може указивати на неку врсту куле или помоћне, можда чак и фортификацијске грађевине. Уколико је црква заиста постојала и била грађена у османском периоду, логично је претпоставити да је морала бити скривена, без доминантне позиције и ван домашаја погледа.
Без археолошких сондирања и систематских ископавања, немогуће је са сигурношћу утврдити да ли је ријеч о цркви, војном објекту, старом хану или некој сасвим другачијој грађевини. Наука не дозвољава коначне закључке без материјалних доказа.
Ипак, најважније је да је прича забиљежена. Овај локалитет, без обзира на коначни одговор који можда тек долази, представља дио културног и историјског памћења овог краја. Сачуван на снимцима, мјерењима и свједочењима мјештана, остаје као траг који чека неко ново вријеме и озбиљна археолошка истраживања.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)
