Чајничко јеванђеље – свето насљеђе средњовјековне Босне

У цркви Успења Пресвете Богородице у Чајничу, чува се једно од највреднијих и најтајанственијих писаних дјела са простора средњовјековне Босне – Чајничко јеванђеље. Овај рукопис, непроцјењиве културне и духовне вриједности, писан је српском редакцијом ћирилице, односно уставним и полууставним писмом, које представља највиши домет писмености ондашњег времена. Вјерује се да је настао крајем 14. вијека, у вријеме када је властела Павловића владала источним крајевима Босне, од Романије и Гласинца до Дрине и Херцеговине.

Историчари претпостављају да је писање наручио један од великаша, можда чак и сам Павле Раденовић, оснивач моћне породице Павловића. Он је био један од најистакнутијих властелина свога доба, познат по блиским везама са Дубровником и бурним односима са властелинском породицом Косача. У таквом окружењу, највјероватније на неком од дворова Павловића у Палама, Прачи, Сокоцу, Рогатици или Вишеграду, дјеловала је школа преписивача и писара, што је било уобичајено за племићке дворове средњег вијека. С обзиром на то да је престони град Борач код Рогатице био највећи и најрепрезентативнији властелински центар Павловића, многи научници сматрају да је рукопис највјероватније написан управо у граду Борчу. Без обзира на тачну локацију, јасно је да је ово дјело настало у духовној атмосфери која је његовала православље, језик и писменост, и у којој је књига имала статус светости.

Чајничко јеванђеље се састоји од 167 листова пергамента, пажљиво украшених заставицама и орнаментима у црвеној, плавој и златној боји. Текстови су распоређени према читањима у току црквене године, што указује да је рукопис био намијењен литургијској употреби. Пошто се вијековима користило у богослужењу Српске православне цркве, у њега су током времена уношени дописи и молитвени додаци.

Истраживачи су утврдили да је на Јеванђељу радило најмање пет различитих писара током неколико генерација. Први писар је уобличио основни текст, док су каснији дописивали дијелове који су недостајали, исправљали литургијске редослиједе и уносили нове молитве. Ти додаци су лако препознатљиви по другачијем мастилу, правопису и облику слова, а неки чак и по индивидуалним украсним стиловима. На тај начин Чајничко јеванђеље постаје својеврсна хроника вјековног богослужбеног живота, документ који је „растао“ са народом који га је користио.

Посебну вриједност чине маргинални записи, коментари и молитве које су писари и свештеници додавали кроз вјекове. Међу њима се налази и цртеж Марка Краљевића, који свједочи о прожимању религијског и епског духа у српској култури касног средњег вијека. Управо ти детаљи показују да је Јеванђеље било више од литургијске књиге – оно је било живи предмет вјере, умјетности и народног памћења.

Током дуге употребе, неки листови су страдали од влаге и хабања, али је већина пергамента остала изузетно добро очувана. Захваљујући пажњи свештеника и вјерника, Јеванђеље је сачувано унутар Српске православне цркве више од пет стољећа, што је ријеткост у европским оквирима.

Данас се Чајничко јеванђеље чува у Цркви Успења Пресвете Богородице у Чајничу, у оквиру Чајничког светилишта Богородице Краснице. Оно је једини споменик културе тог типа који се налази на тлу Босне и Херцеговине и Републике Српске, а има и црквени карактер светости, јер се вјековима сматрало светом реликвијом – „Светим јеванђељем Чајничке Богородице“.

Након вишемјесечне конзервације и рестаурације, Јеванђеље је 2023. године враћено у Чајниче, гдје се данас чува у посебној заштитној витрини, под контролисаним условима свјетлости и температуре. За вјернике и историчаре, оно је више од старе књиге – то је живо свједочанство духовног и културног континуитета српског народа у Босни, реликвија која је преживјела вјекове и остала симбол писмености, вјере и идентитета.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир / Фотографије: Срна, Фронтал.срб, Чајнички Дневник)