Огласи
На подручју Пала, одиграла се једна од већих битака у периоду отоманске окупације Босне. Иако је таквих битака у отоманској империји на простору Босне и Херцеговине било много, она је остала значајна јер је у њој поражен знаменити Хусеин капетан Градашчевић.
Тај догађај забиљежио је руски дипломата и конзул у Босни, Александар Гиљфердинг, у својој књизи „Боснія, Герцеговина и старая Сербія“, у поглављу „Љетопис Босне“. Његово свједочанство настало је на основу усменог предања које му је пренијела Стака Скендерова калуђерица и учитељица. То се десило 1856. године, када је Гиљфердинг постављен за руског конзула у Босни и Херцеговини. Пораз Хусеина Градашчевића се десио 1832. године, а Стака Скендерова је рођена 1831. године, што значи да је Стака о овим догађајима сазнала из предања и пјесме која је сачувана у полуепској форми, те је написана у духу усмене народне традиције.
Предање говори о тешком животу у Босни под Османлијама, те бројним и свакодневним сукобима унутар Отоманског царства, о бунама и устанцима.
У овом чланку направићемо мали увод и детаљно ћемо се осврнути на дио који се тиче борби које су се одиграле на Палама.
Jаничари и Султанов страх
У опису А. Гиљфердинга, Босна почетком 19. вијека била је у расулу, под теретом турског насиља и самовоље. Посебно су се истицали јаничари – некадашња елитна војна снага, која је у Босни постала моћна каста рекеташа, пљачкаша и угњетача обичног народа. Јаничари су имали своје вође, одреде и страже, носили посебну униформу и шетали улицама Сарајева у пратњи слугу и оружја, изазивајући страх. Народ их се склањао, а визире су отворено презирали.
Иако је султан Махмуд II у Стамболу 1826. године угушио јањичарску побуну и распустио њихов корпус, у Босни је њихов утицај још трајао. Да би завео ред, султан шаље Абдерахман-пашу као управника у Босну. Он стиже са војском, али се у Сарајево не усуђује ући – тада најнепокорнији град. Из Зворника шаље кафтан-агу као изасланика да преговара.
Кафтан-ага настоји да Сарајлије убједи да се покоре Султану и предају најистакнутије аге. Сарајлије му одговарају да имају међу собом превише моћних људи. На то кафтан-ага тражи да направе спискове. Тако настају три листе: црна (осуђени на смрт), бијела (они који се могу откупити) и сива (неутрални). Откуп је био скуп – до 7500 гроша.
Најопасније аге се шаљу паши у Зворник, али на путу ка Гласинцу, дели-баша их убија. Њихове главе послате су у Зворник. Недуго затим, ухапшени су и њихови синови – и исто су погубљени.
Слиједи тотални обрачун. Паша наређује уништење свих пандура и уводи страховиту одмазду: ако у некој нахији буде убијен човјек, казниће десет других; ако се појави лопов, одговараће цијела махала. Људе позива да сами изруче зликовце.
Када је паша коначно ушао у Сарајево, без отпора, почео је директну ликвидацију јаничарских старјешина. Првог дана Рамазана, у тврђави је било 25 одсјечених глава. Сваког дана, у току године, падале су нове. Јаничари су били дављени или убијани, а њихова кожа слата у Стамбол.
Док се паша бавио агама, јањичаре је давио Узун Али, потурчењак из Београда. Он је прегледао куће и у свом дворишту убијао затечене. Број погубљених био је огроман.
Од страха, многи Турци су се прерушавали у жене, облачили фереџе и бјежали — али су их хватали и слани су у прогонство. Туркиње, не знајући да су испод фереџа мушкарци, биле су у ужасу, мислећи да и жене одводе.
Када је паша коначно сломио отпор, Босна је постала покорена. Онда се, охрабрен, окреће према Србији. Почиње прикупљати војску, пише кнезу Милошу Обреновићу да иде са 100.000 Бошњака ка Русији, преко Србије.
Милош је, наравно, знао да тај поход није против Русије, већ против Србије.
Побуна против паше у Сарајеву
У Сарајеву се током владавине Абдерахман-паше јавља снажан отпор против централне власти. Иако је паша дјеловао у име Султана, у Босни је схваћен као пријетња традиционалном устројству. Бошњачке аге упозоравају народ да му се не вјерује: „Неће вам ни дјецу оставити ако уради шта је наумио!“
Убрзо затим, Сарајлије почињу организовати устанак. Претварајући стварност, аге се обраћају паши тврдећи да се спремају за поход на „Влахе“, односно хришћане, и да им треба новца. Предлажу му да распусти градску војску и укине плате сејменима, увјеравајући га да ће га они сами штитити — и то бесплатно. Паша пристаје, не слутећи превару.
У исто вријеме, из Сарајева се шаљу писма у Високо и Зеницу, позивајући савезнике да у петак нападну пашине чадоре. План је био јасан: кад се буде читао царски ферман, устаници ће ударити, распршити војску и ући у град.
Једна жена из куће бега Бабића упозорава пашу преко својих слугу да не иде у поље, јер се спрема засједа. Умјесто себе, паша шаље векила са фермáном.
У петак ујутру, векил долази у поље, али је тамо већ окупљен народ, наоружан и подстакнут мржњом. Када је почело читање фермана, пуче пушка, затим друга, и онда све остале. Побуњеници повикаше: „Држ’те Влаха! Ударај Влаха!“ — и навалише на пашине људе. Све што је затечено по улицама — изгинуло је.
Народ (раја), у првом тренутку преплашен, мислећи да се на њих удара, креће да бјежи. Али кад су чули: „Раја, браћо, са нама сте!“ — придружили су се устаницима. Са Турцима су опколили пашин беглук и конаке војске.
У град су послали чете да затворе топове. Топџибаша је добио поруку: ако пуца — губи главу. Пуцњава је трајала три дана, од петка до понедјељка. На крају, паша је био приморан да потпише писмо у којем признаје своју кривицу и „да заслужује смрт“. Бошњаци су му, ипак, поклонили живот и предали га султану. Он бјежи у Травник, а затим у Цариград.
Послије њега, пет или шест пашâ долази и одлази, јер их Бошњаци нису прихватали. Сваки је био отјеран, све док није стигао Моралија — нови паша, обучен у „влашку“ одјећу. То изазива гњев у Сарајеву. „Моралија је гори и од Влаха,“ вичу, па крећу у Травник, да га преобуку у турску одјећу.
У Бусовачи праве конак, али Моралија им бјежи у Херцеговину, а одатле у Њемачку (Аустрију), па за Цариград. Зима прође без новог везира.
Битка на Палама и слом отпора Хусеина капетана Градашчевића
Када је наступило прољеће, султан је одлучио да ријеши питање босанске побуне. Послао је великог везира са војском на Косово поље, гдје је требало да се сретне с Бошњацима и подијели мегдан. Са босанске стране, на челу великог војног састава, био је Хусеин-капетан Градашчевић. Подигли су шаторе на равном Косову, чекали и на крају укрстили оружје.
Градашчевић је, како наводи Гиљфердинг, поступио мудро: мало се борио, па се предао паши. Велики везир га је наградио, уручивши му ферман којим га именује за пашу над Босном. Хусеин се заклео да ће у Босни све уредити по султановој вољи.
Пошто је добио пашинску власт, кренуо је назад у Босну. Његови конакчије су јахали испред и скупљали дарове од Бошњака. Када је стигао у Сарајево, народ га је свечано дочекао. Али, убрзо по доласку, он им је рекао:
„Што се тиче управе — то вам је познато: пашалуци ће бити укинути, а постављаће се низами. И ја сам се паши заклео да ћу све уредити по султановој вољи. Јесам рекао — али нећу испунити!“
И затим обратио се народу речима:
„О Бошњаци, моји соколови!
Учврстите се како год боље знате,
па шта нам Бог и срећа дадну!
Боље је да умремо као Турци,
него да носимо каурску* одјећу!Алах керим, драга моја браћо,
наша сила је дуга и широка!
Можемо ми и Цариград узети,
имамо паметне људе,
можемо себи и цара поставити,
који би знао царством управљати,
охрабривати Турке и давати им власт —
који не би прионуо уз Влахе*,
нити носио њихову одјећу,
као овај што га сад зову Махмуд.
Али хаша! Не вјерујем да је то он јесте!“
*) Каурска одјећа – хришћанска, европска одјећа, односно све оно што симболизује западњачки (неосмански) утицај. Облачење по западном моделу било је једна од видљивих промјена у епохи Танзимата, посебно у Истанбулу, и изазивало је отпор традиционалиста.
*) Власи – у овом контексту погрдни назив за хришћане, западњаке, можда чак и конкретно на Аустријанце или друге Европљане са којима је цар Махмуд II сарађивао, а не само на Словене. Ријеч је коришћена у политичко-политичком, не националном смислу.
Тако је рекао, па суди сам,
Не као паша, већ као цар Босански;
Судио је осамнаест мјесеци.
Честитом се цару досадило
Слушајући о сили Бошњачкој
И о сили ХУсеин-пашиној:
Одмах му пише да прекине више,
Јер је Босна другоме дата,
Јањалији Кара-Махмуд-паши.
Цар честити садразаму пише,
Да он скупља у Прахову војску,
Па да с војском у Косово сједи;
Махмуд-паша нека Тоске скупља,
Још неколико румелијске војске,
Па на Босну одмах нека пође.
Царску наредбу одмах послушаше,
И садразам из Манастира уста,
С војском сједе у поље Косово;
Махмуд-паша Арнауте скупи,
Арнауте, ситну Тоскадију,
Око једно четрдесет хиљада.
Сакупи сву војску и нека одмах иде на Босну. Они су одмах послушали царске наредбе: садразам је кренуо с војском из Манастира и заузео Косово поље; Махмуд-паша је скупио Арнауте, ситне Тоске, бројем до четрдесет хиљада, а још мало румелијске војске. Испред те војске ишло је седам или осам паша; они се спремише за поход и кренуше на Босну. А Бошњаци, добро се припремајући, покупише сто хиљада војске.
Бошњацима је најпрва глава
По имену Златар Мустафа-ага,
Који мисли цар да је постати,
ХУсеин-пашу (Градашчевића) садразамом метнути.
Паша с агом разређује војску
И набрзо поставља страже
До у Пријепоље и тамо до Бањске,
Да цареву зауставе војску.
Кад дође Махмуд-паша с војском,
Разби стражу и прође у Босну;
Тако и још на неколико мјеста
Поразбија страже и уђе,
Док догна до Витез-планине:
Под Витезом Шарени хан има,
Ту Бошњачке нешто војске има,
Караула од велике ордије.
Мустафа-ага распоређује босанску војску и ужурбано поставља претходнице око Пријепоља и Бањске, да би зауставио султанову војску. Али чим је стигао Махмуд-паша са својом војском, он је разбио стражарски одред и ушао у Босну. Такође је и на другим мјестима разбио Бошњаке који су стајали на стражи или у засједи, и стигао до планине Витез. Испод Витеза има хан (гостиница), који се зове Шарени хан (тј. Пестри): тамо је стајало нешто војске — претходни пук велике босанске војске; ратна сила се налазила на Палама, гдје је била сабрана сва босанска сила.
Ордија је на Палама била,
Ту је сабрана сва Бошњачка сила;
То би од хана један сахат ниже.
Махмут-паша кад до хана стиже,
На хан намах свој аскер наврже,
И говори да му се предаду.
А Бошњаци — предати се неће,
С оружјем се из хана бранише.
Паша рече, те хан запалише,
И у хану јадни изгоријеше:
И ту кажу, шездесет их је било,
И Носаваца Шокаца да су били.
Па отален на Пале се диже,
На Бошњаке свој аскер наврже:
Ту се бије од јутра до мрака,
Мир даде Сарош Алп-бега,
Погибе му осам стотина људи,
Арнаута нема ни есапа,
Било јада и тамо и амо,
И Бошњака доста погинуло.
Махмуд-паша Бошњаке разбио,
Па управо у Сарајево пође:
Бошњаци га опет дочекаше
На Булозима, сахат до Сарајева.
На њих своје пукове и тражио да се непријатељски одред преда. Али Бошњаци не хтједоше да се предају, него се брањаху оружјем иза зидова хана. Паша нареди те хан запалише, а несрећници изгорјеше у хану, кажу да их је било до шездесет, и међу њима неколико Шокаца (тј. католика) из Посавине.
Одатле се паша крену на Пале и навали са војском на Бошњаке. Ту се бије од јутра до сумрака; погинуло је 800 људи из пука Али-бега, надимком Сарош (пијаница), а Арнаута — ни броја им нема. Било је страдања и на једној и на другој страни; доста је и Бошњака изгинуло.
Махмуд-паша разби Бошњаке и крену право на Сарајево; Бошњаци га поново зауставише на Булозима, један сахат од Сарајева, али и ту их Махмуд-паша побиједи, и поведе војску у Сарајевско поље.
Махмуд-паша пак их је разбио,
Прође с војском у поље Сарајско,
И чадоре по пољу попеше
И љепо војску намјестише,
Па прегледа шта су задобили
И на боју шта су похватали.
И на есап кад су их узели,
Хришћана је око шездесет било —
Владици их пешкиш учинио.Поглавице двије су утекле,
Цар Златаре, везир Усејине,
Утекоше у земљу Њемачку,
Из Њемачке дошли у Београд,
Обојицу ту их ухватише
И у Стамбол паром их послаше.
И харем све су с њима били,
И заједно с њима их пратише.Махмуд-паша у пољу сједећи,
Сарајлије стадоше му ићи,
И паши се смјерно поклонише,
Шта год рече — на све му пристануше.
Разапеше шатре по пољу и распоредише војску. Тада паша поче да разгледа шта је све заплијењено и колико је заробљеника ухваћено у боју. Било је око 60 хришћана — паша их предаде владики (митрополиту). Двојица вођа побјегоше: ‘цар’ Златарски и сарајевски ‘везир’ Хусеин — побјегоше у Аустрију, одатле у Београд.
Ту их ухватише обојицу и послаше султану у Цариград. Њихови хареми су све вријеме били с њима, и послани су с њима у Стамбол. Док је Махмуд-паша боравио у пољу, Сарајлије су почеле долазити к њему. Понизно су му се клањали и пристајали на све што је тражио. Прво им је наредио да поставе редифе (рекруте).
Потом је рекао: ‘Хришћани морају изабрати два хоџа-баше (градска старјешине), који ће водити све послове у вези са њиховим народом.’ Хришћани изабраше двојицу: Петра Арнаута и Џуку Петровића. Паша их обдари даровима и на њих стави велике бинише (врста огртача) као знак милости. Паша их је обојицу много волио; с Петром је поступао као с рођеним братом. Петар је одлично говорио турски, и паша га је често позивао на ручак и вечеру и непрестано с њим разговарао. Од Турака је посебно истицао двојицу који су знали да се покажу као одани султану: сина Накиб-ефендије, Фазли Шерифовића, и алај-бега Мустафу Бабића.
Мустафу је паша послао у Стамбол, одакле се вратио с чином пуковника; такође и Фазли Шерифовић доби велико одликовање. Та двојица добише утицај у свим пословима. Завидјели су Петру што је у таквој милости код паше; кад би Петар био код паше и разговарао с њим, нико се није усуђивао ући. Због тога су га омрзли, али му још нису могли наудити… (Опис Александра Гиљфердинга који прати љетопис)
Љетопис Босне не завршава се битком на Палама, нити падом Хусеина капетана Градашчевића. Напротив — тиме тек почиње ново, дуго раздобље нестабилности. Умјесто мира и обнове, земља упада у зачарани круг смјенама пашâ и безвлашћем. Један паша одлази, други долази — сваки од њих суровији и безобзирнији од претходног.
Обична раја — сељак, трговац, занатлија — живи у сталном страху. Трпи, пати и ћути. Свака власт за њих значи нови терет, нови харач, нове бичеве и нова понижења.
О томе нам Љетопис говори више него о идеологијама или великим историјским визијама. Оно што је за нас, међутим, највредније, јесте да је управо Гиљфердингов запис сачувао опис битке која се одиграла на Палама — са важним моментима, бројем жртава и ширим контекстом.
Тиме је отклоњена сумња о мјесту пресудног сукоба зараћених снага. Видимо да, упркос каснијем романтизовању лика Хусеина капетана, није било устанка у класичном смислу — већ стална борба између различитих пашâ и интереса унутар саме империје. Свако од вођа мислио је да има легитимитет, али су се брзо мијењали — као и сâме наде народа које су с њима долазиле и одлазиле.
Љетопис се тако наставља — као вриједан извор усменог предања и свједочанство епохе у којој је Босна била поље непрестане борбе за власт.
(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир)
