Страдање бораца ВРС, а нарочито Пaљана на Жепи у јуну 1992. године један је од најтрагичнијих догађаја у новијој историји Пала. Догађај који је дубоко урезан у сјећања оних који су га преживјели и породица оних који се нису вратили, годинама је стајао изван јавног памћења. О њему се ћутало, говорило шапатом и тек понекад, у кругу најближих, отварало болно питање – шта се заправо догодило тог 04.јуна на Жепи?

Било је то вријеме у којем су страх, неизвјесност и ратна стварност потискивали људску потребу да се свједочи. Вријеме у којем су поједине приче остајале неиспричане, фотографије скриване, а сјећања носила као терет који се није лако могао подијелити са другима.

Ипак, вријеме не може избрисати оно што се догодило. Може само учинити да сјећања изблиједе, да свједоци заћуте, а истина остане заробљена у успоменама оних који су је носили годинама.

Зато данас, након више од три деценије, о догађајима у Жепи `92. се треба говорити. Не да би се отварале старе ране, већ да би се сачувало сјећање. Не да би се било ко оптуживао без чињеница, већ да би се чињенице сачувале од заборава. Јер оно што није записано временом престаје бити дио колективног памћења.

Ово је само јена од прича о људима-учесницима тог трагичног догађаја, о њиховим судбинама и о једном догађају о којем се предуго ћутало. Причa која почиње тамо гдје су некада остале прекинуте ријечи – на Жепи, у јуну 1992. године.

„Како сам преживио пакао Жепе 1992. године“ – Ацо Лазаревић

– Иако живим са том причом, ријетко je причам, јер су појединци почели да манипулишу истином. А мени је истина и правда увијек била изнад свега – започиње Ацо своју причу послије неколико минута ћутања, као да жели да још једном и на такав начин ода дужну почаст Паљанима изгинулим на Жепи.

Ацо каже да он није преживио Жепу јер је и дан-данас живи исто као што у сјећањима и успоменама живе сви они који су изгинули на Жепи. И Ацо, као и многи други учесници тог трагичног догађаја, никада до сада није нашао, нити је од кога добио одговор – зашто Жепа?!

Ацо и саборци нису чули да је неко одговарао, нити су чули да се макар неко извинио породицама погинулих, или било шта што би оправдавало акцију, јер погинуле на Жепи нико и никада не може оправдати.

Такође, каже да су га многи позивали да да изјаву о дешавањима на Жепи, да запише сјећање, али је увијек имао мучан осјећај да неко тражи своју промоцију или да ради за туђи интерес. То је прича са којом се није играти, јер је свака манипулација истином и мртвима велики и неопростив гријех.

А онда је Ацо одлучио изговорити оно са чиме живи. Не појединцима, не неким организацијама или новинарима, него грађанима Пала, породицама погинулих, својим саборцима, оним из Жепе и оним послије Жепе. Јер, како каже, по Паљанској чаршији се свашта причало и свашта препричавало: „Те како је Ацо побјего, те како је изашао, те ко га је први видио и тако даље и тако даље“. За разлику од многих прича, Ацова има само једно лице, нема наличја. Он је једноставно такав.

– Био сам у саставу пете чете, која је била смјештена у школи на Булозима, када је дошло наређење да се дио чете спреми за пут до Жепе са задатком да се војницима на војном предајнику Зловрх однесе храна, вода, гориво и не знам ни шта још. О томе ништа нисам знао, а о Жепи још мање.

Пошто је све некако било неодређено, тражили су се добровољци и пријавио сам се међу првима, јер ми је боравак у школи био некако досадан и без јасног циља. На то је реаговао покојни Бошко Станишић и рекао да се не јављам и да не идем. Није рекао разлог, али када смо почели сједати на камионе видио сам да је и он ипак пошао.

Командир наше чете је био Бојо Ковачевић из Доње Љубогоште, човјек кога смо сви добро познавали и коме смо вјеровали. Ми смо се прикључили у Хан Дервенти и сјећам се да је иза нашег камиона ишао мој школски друг Добро Тадић са својим тамићем. Мислим да је возио гориво, јер сам примијетио да му је одмах након почетне пуцњаве почело цурити гориво са тамића. Мислим да му се касније камион запалио, а затим изгорио на Жепи.

Чуо сам разне приче око тога ко је запалио камионе и како су неки наши људи изгорјели, али ја о томе не желим да причам јер ми није познато шта је прво изазвало ватру и како су неки наши људи изгорјели. Док сам ја ту био, није било ватре. Ја знам оно што знам и стојим иза тога.

Када је почела општа пуцњава, ја сам притрчао под фап 1314 мог рођака Драгана и видим под камионом Здравка Павловића. Видим, човјек озбиљно рањен негдје преко стомака, крвав али свјестан свега и разборито говори: „Људи моји шта нам ово треба? Па ко нас увуче у ово мајку му?“

Нема више мог комшије Раде Станишића, који је био ту и све чуо и све видио. Раде је такође био тешко рањен још док је био на фапу, па је некако скочио и сакрио се под камион. Ту је био и покојни Угљеша Елез, Радов зет, такође, тешко рањен. Одједном сам видио комшију Бошка Станишића како рањен лежи са друге стране пута и покушава да устане, али на сваки покушај јаукне и стане.

– Бошка сам пуно волио и поштовао, и зато сам нијемо гледао како се Боле животом бори за живот. И одједном као да скупи снагу, устаде, јаукну и пође према једној огради, према шуми, а онда се опет трзну и паде преко жице. Ту је сигурно био погођен са једним или више метака. Оде мој Боле, прође ми кроз главу, када ме испод предње гуме прозва рођак Мико-Миле Клачар са Булога, који је био лакше рањен, а до њега и његов брат близанац Драган. Некако допужем до њих и Мико се мало придиже, као да је хтио нешто да ми каже. Али одједном се трзну и паде, а крв прсну и на мене и на Драгана. „Куку мени, убише ми брата“, закука Драган и ухвати Мику за главу, мало је подиже и тада сам видио да га је метак погодио право у сљепоочницу. Уз то Раде са задње стране виче: „Људи морамо бјежати, све ће нас побити. Људи бјежите ко може, идите према шуми, па шта буде“.

Нема никакве команде, видим испред камион Остоје Симића, видим камион Моме Вуковића, војска искаче, пада, диже се, пуца, али нигдје и нико не може да види ко пуца и одакле пуца.

Мирослав-Мико Веселиновић је био испред мене и зове ме да пођемо напријед према онима што су поскакали са Моминог камиона, али ја му кажем да немамо куд напријед него да се покушамо извући према шумици, која и није била далеко. У том тренутку нико није знао ни гдје је Шука, ни гдје су остали, колона је стајала а они су нас ловили једног по једног.

Мико ме само погледа и кратко рече: „Идемо, Ацо“. Први потрча Мико, ја за њим, онако колико и како могу. Мико ко срндаћ прескочи ограду, прескочим и ја, али ми запе ремник од паповке коју ми је дао Боро Лазаревић и пушка ми испаде, а ја само наставим трчати јер ми је остало још само десетак метара да утрчим у шуму. Утрчим у шуму, а пушка оста на огради и брисаном простору.

Прије мене у шуми су већ били Рашо Благојевић, Деливоја-Њоњо Самарџија, Баја Симанић, неки Лонцо коме нисам знао име. Сјећам се да је Рашо Благојевић већ тада био рањен. Неко завика: „Узми, Ацо, пушку од Раше, њему не треба,“ а ја нећу и кажем: „Имам ја бомбу“. У ствари, то је била моја бомба и бомба за мене, јер ја сам већ давно одлучио да се жив не предајем. Чуо сам и када је Здравко говорио да се никада жив предати неће.

Послије мало наглабања куда и како даље, кренемо низ неки поточић и као да чујемо неке јауке. Да ли се то још неко извлачио или је то била још нека група, никада нисам сазнао, али знам да смо се послије тога почели мало пењати када у једној странчици, ко нека пећина, видимо и јасно чујемо дјецу гдје плачу. Приђемо и видимо нека дјеца, неке жене и један дедо, сједи, и не гледа у нас. Само пљуцка и шути. Мико први приђе и виче: „Не бојте се, нећемо вам ништа“. Она дјеца плачу, Мико вади неке бомбоне и дијели, они гледају и ништа им није јасно. Гледају они нас, гледамо ми њих и Мико пита: „Само нам реците гдје је најближе српско село и нећемо вам ништа“. На то се брецну једна млађа жена и сва усплахирена рече да не идемо даље него да се вратимо десно и тамо је српско село, речe и које, али нисам запамтио. Потпуно сам сигуран да никоме од нас није ни пало на памет да било кога убије, а дјецу поготову.

Ацо наставља причу: Само што то туркиња рече, Мико смота десно, ми за њим и одједном банусмо под неку стјенчицу. Док смо се пели, видјели смо ону исту жену што нас је упутила десно да трчи паралелно са нама и готово сам сигуран да је она јавила наш правац кретања.

Пошто је већ био сумрак, одлучили смо преноћити под том стјенчицом и ноћ смо провели свако са својим мислима. Некако најбезбрижнији ми је дјеловао Њоњо Самарџија, јер је први заспао и закрчао као у најсретнија времена. Моја ноћ је прошла у страшном кошмару јер су ми се стално враћале слике испод камиона, а нарочито посљедња слика Мике Клачара, коју никада не могу заборавити.

На први поглед били смо у ћорсокаку, неки су предлагали да се вратимо, али зором раном први се диже Мико Веселиновић, испе се неколико метара уз стијену и рече: „Можемо се ми попети, идемо људи“. И док су се други спремали, Мико већ измаче десетак-петнаест метара, за њим ја, а иза мене Рашо Благојевић. Иако сам покушавао мало брже како бих стигао Мику, он ми негдје замаче и изгуби се из видокруга.

Одједном се зачу неко пушкарање, а затим један дуги рафал, за који мислим да је Мико испалио, или можда није. Прије тога сам чуо неке ситне гласове као да су дјечији: „Ћетник, ћетник, ево ћетника“. Ја се онако махинално повратих назад и покушам још десно да истрчим, али нисам могао, једноставно нема ни пута ни путељка. Окренем се и учини ми се да Рашо оде негдје лијево, а остале нисам више ни видио ни чуо.

Опет се нађох под неком стијеном и нигдје. Ту сам остао цијели дан и преноћио још једну ноћ. Около мене су се цијели дан чули гласови, алакање, позиви да се предамо, али нико од наших се није јављао. Рачунао сам да ће одустати, па да се опет пред зору покушам извући из очигледног обруча. Тај дан и ноћ сам слушао наше тенкове како долазе у помоћ и повремено се чула јака артиљеријска и пјешадијска паљба.

Између мене и наше војске цијело вријеме сам чуо гласове муслимана тако да нисам имао шанси да се вратим. Ја сам одлучио да се извлачим, па шта буде, јер сам схватио да од повратка нема ништа.

Зором раном се испењем на стијену и прво што видим, видим неког деду како куња, поред њега пушка и није ми далеко. Можда сам могао притрчати, отети му пушку, убити га и шта знам све, али ја одлучим да га лагано и нечујно заобиђем и прођем даље.

Тако дођем до неких првих кућа, до неког лијепог бунара и ту се напијем воде. Ништа нисам јео два-три дана, али она вода ме и нахранила и напојила, тако да ми се и нека снага врати. Наставим неким широким макадамским путем, видим неке бараке, неке куће у даљини, али нема нигдје никога. Не смијем даље јер не знам ни гдје сам и куда ћу. Касније сам чуо да је то било село Мислово.

Одустанем од пута напријед и вратим се десно, нека вододерина, и банем пред неку кућу, пред кућом сједи старији човјек и чим ме виђе извади пиштољ, видим, тетејац, и каже: „Стани, момак, дижи руке“. Мени руке у џеповиме и држим бомбу и одлучим да приђем па шта буде. Ако ме убије, нека убије. Тако је суђено. Можда је и боље да погинем, јер тамо су сви већ изгинули и причаће се како је само Ацо преживио. И онда одлучим да погинем. Пита ме стари: „Који си младићу?“, ја му кажем да сам са Пала и да хоћу за Пале, на што ми он каже да идем горе, јер горе су Вељовићи, то су добри људи и они ће ми помоћи. Није он то ни завршио, а она нена носи неког хљеба и виче: „Узми дијете, ти си сигурно гладан“. Узмем онај хљеб и почнем га гутат, а онај дедо само навалио иди горе, иди горе. Одлучим да идем, па шта буде. Могао ме убити десет пута, али није.

Касније ми је Буде Станишић причао да је управо тај дедо преживио Жепу и био свједок на неком суђењу и причао ту причу о неком човјеку са Пала.

Замакнем за неке омаре, банем на неке ливаде, док ме неки човјек зове са врха ливаде. Гледа ме и зове: „Е, оди вамо, ко си ти, куд си пошо?“ Приђем ја њему па шта буде. Видим држи пушку, али ме не нишани и чим приђох видим неки више жут него плав човјек и пита ме: „Који си ти младићу?“ Ја кажем Лазаревић са Пала, а он мени: „Ма куд су пошо на мене, бјежи одавде. Бјежи одма!“, каже стари. Ја се окренем и пођем. Ако пуца, нек пуца, па нека буде шта бити мора. „Ма јеси ли ти Србин, болан, како рече који си?“, пита опет. Лазаревић, кажем ја опет и окренем се, на што ђед рече да се одмах вратим, јер је он разумио Диздаревић и да сам муслиман. „Ма враћај се вамо, ево наших“, и вратимо се иза куће, кад тамо, тројица људи у униформама и, добро се сјећам, пију стомаклију. „Ајде брате, оклен ти?“, виче један и устаје, „сједи, болан, да ниси био на Жепи?“ Јесам, кажем и искапим једну, а затим још једну. Овог ђеда што ме привео, један га назва Зеко, а ја не могу ни да питам како се ко зове и презива. Касније сам чуо да су Зеку убили муслимани док је косио ливаду.

Да је то све тачно, потврдио је и Мехмедалија Чавчић у својој изјави у којој између осталог наводи:

– Зекин син је био у заштитном пуку и свраћао је у Љубогошту да се видимо. Од Вељовића су ме наши покупили и тако сам се вратио на Пале. По мене је дошао Ненад Веселиновић, са њим је био и Бране, Микин рођени брат и причали су да су још неки изашли на Лазе, надајући се да ће се и Мико појавити, али Мико је касније размијењен као погинули борац ВРС. Касније се причало да је скочио са стијене и погинуо. Муслимани пишу да су неки „одбјегли непријатељски војници“ убили неколико цивила у селу Боровац а да се један предао Мехмеду Каменици. Прије вјерујем да је Мико скочио са стијене него да се предао, јер је то био његов карактер.

Изашао је и Лонцо и појавио се негдје према Борикама. Ова двојица, Баја Симанић и Деле Самарџија, су се вјероватно послије пуцњаве на стијенама повратили назад и, колико знам из прича, били заробљени, а затим побијени као заробљеници. То само знам из прича.

Послије свега, мислим да смо заведени, да нисмо знали ни куда ни како идемо и да је права срамота да нико и никада није одговарао. Муслимани су бранили своје, а ја сам свједок да су ме могли два пута ладно убити и нису. На Жепи је било тешких сцена, али је било и позитивних примјера који нам потврђујеу да свугдје има људи и нељуди, каже Ацо.

– Као што никада нећу заборавити многе који су остали на Жепи, тако никада нећу заборавити ни причу Зоке Пољаковића који се вратио са Жепе. Зока је такође био рањен на Жепи, и док је лежао испод пута и размишљао шта, како и куда даље, угледао је једног турчина који иде право према њему и не види га. Био је тако близу да га је могао онако ладно убити, али је Зока одустао и јавио му се чисто да му да до знања да је он ту. Када је овај турчин видио да Зока држи једну руку подигнуту, а другом притиска рану, турчин му притрчи и пита је ли пуно. Вади неки крпу и стиска рану док прилази други турчин и вади нож шклопац и виче: „Дај га мени да га кољем, мајку му“. Пришао је толико близу да је Зока препознао нож фамипа Призрен, какав је исти и он имао кући. И док је Зока сав претнуо од страха, онај први се окрену и овом другом што је прилазио оштро рече: „Овог не дирај, он иде са мном“. Узе Зоку испод пазуха и готово да га изнесе на пут. На путу се већ скупила већа група муслимана који су и даље позивали и дозивали на предају. И док је Зока од страха гледао само испред себе, одједно се зачу нечији глас из масе: „Ма одакле ти овдје, Зоране? Зар ово нису Сокочани?“ Зока се мало прибра и онако дрхтавим гласом рече: „Све ово су људи са Пала“. Други из масе виче: „Ма откуд Паљани кад ми чекамо Сокочане и Рогатичане, ово нешто није у реду“. „Водите га“, рече трећи и поведоше га према једној групи која се већ предала. Зоран Пољаковић је иначе прије рата био руковалац грађевинских машина и радио је на санацији путева у Пијеску и Жепи.

Ја потписујем ову причу јер је ово моја истина. Касније сам слушао како су неки умрли од страха, а на обдукцији су имали прострелне ране, да су се неки рањавали, убијали и свашта се причало. Али оно што ја знам, није било јаука, није био помагања, људи су гинули и гинули су достојанствено. Чак сам чуо и да су неки запјевали: „Браћо моја не бојте се рана, нема смрти без судњега дана“.

Ацо,

хвала Ти на повјерењу и спремности да ову причу прво подијелиш самном. Ја је дијелим даље потпуно сигуран у Твоју искреност и намјеру да се још једна истина о том трагичном догађају сачува од заборава.

Посебна захвалност г.Горану Васићу на уступљеним фотографијама за потребе ове приче. Оне нису само фотографије – оне су свједочанство времена, људи и догађаја који заслужују да буду запамћени.

Аутор Б.К.
Август 2026. године

(www.palelive.com)