Меморијалном центру Републике Српске свједочанство повјерила кћерка Бранка Пантелића – Пантера, легендарног команданта Специјалне бригаде Гарде Пантери

Кћерка Бранка Пантелића – Пантера, легендарног команданта Специјалне бригаде Гарде Пантери – „Мој тата је био лудо храбар човјек, био је прави“

„Он је ишао тамо где нико није хтео. Увијек је био спреман да се жртвује за отаџбину“, тако Кристина Пантелић описује свог оца, легендарног Бранка Пантелића – Пантера, једног од најхрабријих и најпоштованијих команданата Прве бијељинске лаке пјешадијска бригаде познатије под називом Специјална бригада Гарда Пантери.

Рођена 28. априла 1988. године у Београду, Кристина је одрасла уз приче о оцу кога је изгубила као четворогодишњакиња. Ипак, његово присуство пратило је њен читав живот – кроз сјећања, породичне приче, одликовања и насљеђе које и данас чува.

Бранко Пантелић је у 34. години живота постао потпуковник, био је изузетан спортиста, харизматичан, насмијан и „лудо храбар човјек“, како истиче Кристина. Људи су га вољели, а он је својим дјелима заслужио поштовање. Ишао је први у борбу, штитио своје борце, посебно младе.

„Није јурио позиције и фотеље – његов патриотизам био је искрен и доказан на терену“, казала је Кристина за оца.

Кристина памти ријетке, али дубоко урезане тренутке са оцем: заједничке кошаркашке патике, његове бијеле са плавом, њене идентичне са розе траком, игру на ливади у родној кући, тренутак када ју је спасавао. У сновима га и данас види у бијелој мајици и војничком прслуку.

„Расла сам уз све приче о њему. Где год сам се појавила, осјећала сам се посебно, посебно овде у Републици Српској. И ја и сестра смо увек биле свесне да је тата нешто велико“, прича Кристина.

Погинуо је у засједи на планини Мајевици у мјесту Растошница 4. септембра 1992. године, у подручју које је за Кристину данас најпосебније мјесто у Републици Српској. Управу ту, у Спомен–парку „Бранко Пантелић Пантер“, на Пањику, на Мајевици, за Меморијални центар оставила је свједочанство о свом оцу, чије је име, заједно са осталим страдалницима, у спомен обиљежје уклесао захвални народ Смолуће, Потпећа и Тиње.

„Овде је мој тата оставио живот. Овде је последњи пут крочио ногом. За мене ништа на свету није као ово место“, рекла је Пантелић.

Његова смрт у засједи, умјесто у отвореној борби коју је очекивао и даље јој тешко пада, али његов живот и насљеђе остају јачи од бола. Данас Кристина живи у Београду, одгаја сина и труди се да му пренесе вриједности које је њен отац оличавао.

„Татине слике су свуда по стану, његова одликовања… Причам му о деди да зна како треба да изгледа један прави мушкарац“, рекла је Пантелић.

Каже да је поносна, али и да јој недостаје његова заштита, подршка и ослонац који само отац може дати, а посебно јој је тешко било на матури, вјенчању, у тешким и лијепим тренуцима.

Кристинина прича једна је од више од 50 свједочанстава забиљежених у Бијељини за
Меморијални центар Републике Српске.

Свједочанства су документована у сарадњи са Одјељењем за борачко – инвалидску и цивилну заштиту Града Бијељина, Градском организацијом породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бијељина и осталим органзацијама проистеклим из Одбрамбено – отаџбинског рата.

Снимљена свједочанства биће дио аудио-визуелне базе Меморијалног центра Републике Српске, као трајни подсјетник на цијену слободе и важност чувања памћења.

Комплетно свједочанство Кристине Пантелић доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.

https://memorijalni-centar.rs/svjedocanstva/kristina-pantelic/

(www.palelive.com / Меморијални центар Републике Српске)