Рођени брат моје бабе Гоге Неђељко је умро некад с почетка прољећа.

Не сјећам га се, чак иако сам га виђао као дијете на неким собетима, лик ми се потиснуо из памћења.

Мада, могуће је и да нисам.

Симићи, као и ми, славе Никољдан и како се нисмо сретали по славама, остајали би углавном спроводи, а они до проклетих деведесетих нису били тако чести. Бивало је и пар година а да се нико не укопа у горовићко гробље.

За Марковдан, кад се износи храна и прозбори која о покојницима, знало је и да се суза не омакне.

До проклетих деведесетих, када нам се гробље попунило толико да смо помјерили ограду и капију.

Заћутало се на Марковдан.

Људи су чешће гинули него што су се смијали. Баба се, попут већине босанских жена, напатила.  Слуга у рођеној, па слуга у кући у коју дођеш.

Ником први, ником прав, што има терета и тексирата пукне по женским леђима.  Косила, купила, возила балване, орала… Могла је снагом, да јој ниједно мушко није било кадро опрепелити.

Не могу рећи да смо имали дубок однос док сам би дијете.  Везан за ђеда Миланка и бабу Милу, друго двоје сам доживљавао успутно.

Памтим, да смо јој ђедо и ја знали запјевати – дабогда се објесила Гого о сирово дрво јаворово.

Застала би насред подрума, погледала нас и прокоментарисала – исти си свој Миланко.

Гога се није објесила. Објесио је живот.

Порушила се и црни ћенар убрадила за братом и никад га више за живота скинула није.

Није имала прилику.

На једну тугу би јој се свезала друга. На другу трећа.
Мараму није морала ни мијењати.

Није блиједила, сама је од себе постајала црња.

Како сам растао, тако сам је и заволио. Знао сам избити у глуво доба на врата, петком, из изласка.

Отвори ми на прво куцање, натури шербе на шпоре’, извади Век из креденца и сједе са мном. Пијемо каву из филџана, запалимо, ја допијем још коју и причамо.

О ђеду, аџу, Диди… О свему што памти.

Ујутру, кад је Ћуба назове да пита јесам ли горе и јесам ли био п’јан, каже – дош’о је ноћаске, али богами ниједне није био попио.

На Коран смо сишли у мрак, вече пред саму Жепу.

Натоварени сиром и млијеком спустили смо се преко Врањка.

Касарна, Фамос и цијели Коран су дјеловали злокобно. Струје није било, тек кроз неки прозор би се назирао фењер, свијећа или, најчешће, чирак. Насеље је ту ноћ заспало спокојно, а пробудило се у табуту.

Никад ми се више брате кола нећеш наиграти.

Кренули су с пјесмом.

Из Дарковог грла се у Рогоушићима разлијегло – Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала…

На други глас су прихватили и остали. Војници, под церадом дајцева, упућени да однесу храну и лијекове припадницима још увијек активне ЈНА на коти Зловрх код Жепе, имали су наоко лак задатак.

Између српске и муслиманске стране, договорен је миран пролазак кроз Жепу.

Бране, Ненад, Здравко, Мићо, Новица…

Смијали су се, шалили, крстили и наздрављали уз чашу ракије. Пјевали су на сопственој сахрани.

Свако је служио своје опјело.

По наређењу команде, на уласку у Жепу, скинули су цераде с камиона. И тако отворени дошли на прву препреку, балване препријечене на пут.

Да је било среће вратили би се… Да је, али није..

На уласку у кланац чули су се пуцњеви. Појединачни, па рафални…

Злокобно церекање и повици са брда говорили су само једно – пакао постоји и ви сте данас у њему.

Природни облик лијевка, паљанске термопилске гробнице, онемогућио је излаз након што је први дајц претворен у буктињу, а са узвишења кренуле каменице, трупци и меци из стотина пушака.

Разбијени на три колоне, нису знали једни за друге.
Одјекивао је лелек, смртни ропац, дозивање ђеце, мајки и молитва Богу.

Мајор Шука је псовао у моторолу.  Мајку вам јебем, ђе сте нас ово послали. Одговор је стигао, али није помогао.

Издржите. Доћи ће помоћ.

Падали су редом, један преко другог, кумови, рођаци, комшије. Браћа.

Здравко је, тешко рањен, лежао поред Ненада, брата близанца. Загрлио га је и изговорио – никада се више брате кола нећемо наиграти.

Скинуо је бомбу с опасача, извадио осигурач и легао на њу.

Никада ти се мајко више нећу насмијати.
Никада се сине више нећемо загрлити.
Никада те љубљена нећу оженити.

Пролазило је кроз главе жепских мученика.

Два дана и двије ноћи трајао је масакр.
Милост и немилост.

Док се шачица преживјелих није предала.

Затворили су их у школу, а тијела настрадалих запалили.

Горјели су синови и очеви. Јуче у пјесми, данас у буктињи.

Заробљене нико није тукао. Ни клао.

Речено им је да ће накнадно одлучити о њиховој судбини.

Без хране и воде, изморени и израњавани, дочекали су закашњелу помоћ. Само не сви.

Циго Цицовић је, подеране утробе, два дана чекао на кап воде.

Није издржао. Школа му је постала гробница. И њему и онима који су ослобођени из ње.

Данас сам разговарао са више људи који су преживјели Жепу. Неки су били спремни да ми се отворе, неки су се извинили и казали да не могу.

Разумијем. Мучно је, премучно преживљавати сопствену смрт још једном.

Хвала им. И једнима и другима.

Хвала и онима који су пристали да причају, али су ме замолили да им не помињем имена. И да не кажем како је у позадини дошао и један потоњи паљански газда, у бијелој кошуљи, и цинично се смијао у лице рањеницима.

Сад ће се, на годишњицу, упалити камере, и причаће и позвани и непозвани, причати и питати – зашто се о Жепи ћути.

Зашто?

Зато што је била издаја. Неко их је послао у смрт.

Неко је знао да ће их Жепљаци дочекати. Зато се ћути.

Отварање Пандорине кутије би отворило и истину.
Рат у Босни је био рат профитера.

Бездушника.

Злотвора који вам и дан данас ведре и облаче.
Трговало се оружјем, храном, нафтом.

И људским животима. Сваки злочин је био договорен.

Свака мртва глава је била унапријед избрисана из списка живих.

А ви и даље жмирите и оптужујте друге.

Тумачите једнострано и упирите прстом у трунку у оку брата свога.

Дијелите се на агресоре и жртве.

Стоји та подјела, али не по устаљеној квалификацији. Агресори су нас водили и једне и друге и треће. Да се убијамо, кољемо и палимо. И опет ћете, само без мене, у неком наредном рату, јер немате храбрости да дођете до истине. А једино вам она може сачувати ђецу и унуке.

За вас је већ касно.

Убијени сте у Жепи, Братунцу, Сребреници, Сарајеву…

П.С. Ако некада неко из паљанске општине, библиотеке, борачке или било које релевантне институције, пожели да Жепу и сва друга страдања Паљана обиљежи у једној публикацији, књизи, на начин који до сада није испричан, ту сам.

Знам да читате и ево вам рука. Одричем се, наравно, свих ауторских права. Заборавићемо сва неслагања, да урадимо оно што морамо.

Запамтимо. Кажемо истину.

И пустимо их да почивају у миру.

Новица. Бране. Здравко код свог Ненада близанца.

И да Цигу ране посветимо, једном капи непопијене воде.

Бог да вам душу прости мученици. А нама нек суди по дјелима нашим.

(www.palelive.com / Пише: Давор Цицовић)