Почетак XX вијека у Босни и Херцеговини није био тихо и мирно раздобље, како би се могло закључити из службених извјештаја аустроугарске администрације. Напротив, испод површине свакодневног живота тињала је напетост која ће убрзо захватити читав регион и кулминирати у Великом рату. Година 1908, година анексије, била је преломна. У њој се, можда боље него игдје друго, огледају односи између власти и народа – и то не у великим градовима, већ у малим мјестима попут Пала.

Те јесени, у старој чаршији на Палама, у гостионици Пинкаса Вајса, десио се сукоб сељака и војника, који говори много више него што би се могло помислити на први поглед. То сазнајемо на основу неколико архивских докумената из 1908. године, сачуваних у службеним биљешкама аустроугарских власти. Ријеч је о извјештајима жандармерије, војних команди и исказима свједока, писаним на њемачком језику.

Међу документима налазе се: службени извјештај жандармеријског корпуса за Босну и Херцеговину, препис комуникације са 15. корпусним командантством у Сарајеву, записници о саслушању учесника и свједока, као и рукописне биљешке официра који су истраживали случај. Посебну вриједност има и скица саме гостионице Пинкаса Вајса, на којој је приказан распоред просторија и мјесто гдје је дошло до сукоба.

Гостионица Пинкаса Вајса била је средиште друштвеног живота. У њој су се сусретали војници царске војске, жандарми из оближњег Подвитеза, али и домаћи људи – шумски радници, сељаци и надничари који су радили за стране компаније, попут италијанског „Фелтринелија“ или „Финција“, експлоатишући богатство романијских шума. Према изјави власника Вајса, у том мјесту се налазио већи број људи у пролазу, тако да је у том тренутку на Палама било око 1000 лица.

Према реконструкцији догађаја, те вечери, почетком новембра 1908. године, војници из касарне на Каловитим брдима су, уз дозволу, свратили у гостионицу. Шанкер Ристо Дамјановић је донио хармонику и свирао.

Ускоро у гостионицу улази група домаћих људи – радника и сељака са Пала, која је већ била под утицајем алкохола. Није случајно да су неки од њих у гостионицу униjели и алатке – пијуке – које су оставили у ходнику, иза врата.

Убрзо почиње расправа, тон се подиже. И онда, према службеним записима, изговара се реченица:

„Данас мора неко од војника или њихов официр погинути.“

За њом одмах долази и повик:

„Живјела Србија!“

Ако узмемо у обзир да је Аустроугарска тек анектирала Босну и Херцеговину, за власт у Бечу и Сарајеву, сваки овакaв повик био је знак политичке непослушности, па и побуне.

Са друге стране, за локално становништво, то је био израз отпора и незадовољства положајем у којем су се нашли. Власт се бојала варница.

У једном тренутку Крсто Гуја зграбио столицу и замахнуо према лампи која је висила са таванице. Војник Хорват га је у том моменту одгурнуо – ударацем песницом у груди, па је настала општа туча.

Један војник у општем метежу баца пивску криглу у масу и тешко повређује Видака Лучића, избивши му два предња зуба.

Замјеник кадетског официра Јохан Јаспер – који се налазио у посебној соби – изашао је и наредио: „Мир“, на што су и војници као и сељаци ту наредбу одмах послушали.

Сељаци су напустили локал, па потом бацали камење споља кроз прозоре у гостионицу, при чему је у гостионици машинбравар Ристо Дамјановић из Пала на десној страни главе лакше повријеђен; пјешадинца Дробину је такође погодио камен у леђа, који је, међутим, проузроковао само модрицу. Један од жандарма је након туче задобио повреде, које су се накнадно показале као значајне, али не опасне по живот.

Након тога је замјеник кадетског официра Јаспер одлучио да са једним пјешадинцем изађе из гостионице и наредио је да се испале пуцњи, како би се обавијестила приправност, након чега су се сељаци склонили.

На суђењу су оптужени Томо Букера (син Цвијана), Крсто Гуја (син покојног Милана), Коста Ћосић (син покојног Пере), Млађан Ћосић (син Илије) и Видак Лучић (син покојног Стјепана). Сви осим Видака Лучића (три дана затвора) су осуђени на седам дана затвора. Остало је забиљежено да су током суђења одбијали да говоре истину и током истраге су повремено молили, у присуству гостоничара Пинкаса и његове супруге Хермине Вајс, као и присутног замјеника кадетског официра Јаспера, за опрост и извињење, да се од даљег кривичног гоњења одустане.

Жандармеријско корпусно командантство за Босну и Херцеговину (Сарајево) је затражило од власти да се: „размотри да ли не би било упутно дати одговарајуће инструкције, на примјер да се пооштри надзор над сеоским становништвом, како би се убудуће спријечило да поједини појединци узимају за повод да К.у.К. војнике изазивају и са њима траже сукобе„.

Тако је једна кафанска туча, у службеним списима заведена као „ексцес“, остала као свједочанство времена у години анексије – и помогла нам да боље схватимо вријеме и надолазећи Видовдан 1914. године.

(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир)