Законоправило Светог Саве (познато и као Крмчија или Номоканон) први је српски црквено-државни законик, који је 1219. године саставио Свети Сава. Овај зборник канонских и грађанских прописа представљао је устав средњовековне Србије и био је подијељен свим новоуспостављеним епископијама. Оригинал Законоправила је чуван у манастиру Жича и изгубљен је 1253. године приликом пустошења од стране Бугара и Кумана. Током вијекова преписиван је више пута – познато је једанаест сачуваних преписа, од којих су најстарији Иловички, Рашки и Сарајевски.

Сарајевски препис Законоправила настао је у првој половини 14. вијека. Његово постојање недвосмислено потврђује да Босна није била изопштена из православног канонског и правног живота српских земаља. Напротив, очигледно је да су области митрополија Дабар-Босна и Хум биле чврсто укључена у правни поредак Српске православне цркве и да је Светосавско законодавство живјело и у овим крајевима. Сарајевски препис тако руши предрасуде о периферности Босне и свједочи о њеној духовној и правној повезаности са осталим српским земљама.

Сарајевски препис је рађен дужи период, а на основу записа на посљедњој страни књиге, установљено је да рукопис не може бити старији од 1371. године. Историчар Владимир Мошин датирао га је у прву трећину XIV вијека. Новија истраживања уочила су да у рукопису Сарајевске Крмчије доминира такозвани старији рашки правопис, а у иницијалима (украсним почетним словима) уочен је византијски стил са црвеним танким линијама слова С – сличан иницијалима из рукописа настајалих за вријеме краља Милутина (1282–1321). Једна посебна индикативна ствар је употреба текста „Никодимовог типика” у маргинама, што би значило да рукопис није могао настати прије 1319. године (јер је архиепископ Никодим свој типик објавио око 1319).

Не зна се са сигурношћу гдје је препис писан, али се претпоставља да је направљен за потребе црквене организације у области тадашње митрополије Дабар, чије је средиште у 14. вијеку било у областима данашње Босне. Рукопис су писале двије руке – два писара – од којих је један у колофону оставио своје име Мирослав. Иако о самом писару Мирославу нема много података, његово име свједочи да је био образован монах-писар тог времена. Други писар је остао анониман. Ово указује да је препис настао у скрипторијуму са најмање двојицом писара, што није неуобичајено за обимне текстове. Стручњаци (попут Турилова) претпостављају да је настанак Сарајевског преписа везан за неки велики скрипторијум – архиепископски центар (Жича или касније Пећ) или чак манастир Хиландар на Светој Гори.

С обзиром на то да је Свети Сава након стицања аутокефалности Српске цркве разаслао Законоправило по свим епархијама, присуство овог рукописа у Босни показује рано укључивање босанске митрополије у јединствени правни поредак Српске православне цркве. Сарајевски препис је вијековима служио као правни приручник босанских митрополита. У Османском периоду, сједиште митрополије премјештено је у Сарајево, па је рукопис доспио у ризницу Старе цркве на Башчаршији. Подаци свједоче да се бар три посљедња вијека овај вриједни рукопис чува у Старој православној цркви у Сарајеву, што говори о континуитету и значају који је имала сарајевска црквена заједница у очувању српске средњовјековне правне баштине.

Сарајевски препис, као и други стари рукописи, садржи додатне напомене на маргинама – глосе. Многе глосе објашњавају мање познате ријечи и појмове у тексту, док неке глосе биљеже историјске догађаје, попут смрти смрти двојице митрополита: Мелетија Митрофановића (1740) и Пајсија Лазаревића (1759). Рукопис је био у употреби најмање до XVIII вијека гдје су га црквени великодостојници у Сарајеву чували и допуњавали. Сарајевски препис се разликује од других због тога што је у табели степени сродства (родбинских односа) у овом рукопису подвучена је забрана брака послије шестог степена сродства, док у већини других преписа та забрана иде до седмог степена. То указује да је преписивач свјесно унио исправку према строжијем канонском правилу. Сарајевски препис садржи варијанту која одговара старијој (источнијој) традицији канонског права.

Устав на кожи: Писмо, језик и украси једне средњовјековне баштине

Сарајевска крмчија представља богато опремљен средњовијековни рукопис. Препис је писан на висококвалитетном пергаменту (кожи), у формату крупног црквеног ћириличког устава. Састоји се од 370 листова исписаних са обје стране. Језик рукописа је старосрпски (српска редакција црквенословенског), каквим су се служили писци у Српској цркви тога доба. Правописне и језичке одлике указују на развијену рашко-зетску редакцију XIV вијека, прилагођену домаћем језичком осјећају. Текст је исписан ћирилицом оног времена, уз уобичајене ознаке за скраћење светаца, номина сакра и сложене насловне иницијале.

У Сарајевском препису недостају два листа (вјероватно су изрезана или изгубљена током времена). То значи да фале четири странице текста, па је превод тог дијела урађен из иловачког преписа Законоправила (Манастир Иловица код Тивта).

Материјална израда указује на пажљив рад: пергамент је добро очуван, а повез рукописа (корице) су такође преживјели до данас, тако да је рукопис „сачуван од корица до корица“. Ово је изузетно значајно, јер многи други преписи Законоправила садрже празнине или оштећења. У Сарајевском примјеру текст је потпун, што га чини драгоцјеним за проучавање цјеловитог садржаја.

У погледу украса, рукопис припада жанру законских списа који обично немају опсежне минијатуре као богослужбене књиге, али садржи украшен иницијал и орнаменталне заставице (вињете) карактеристичне за правне зборнике. Наслови поглавља и почетна слова глава писани су црвеним мастилом (црвенила), што помаже у навигацији кроз текст. Други познати преписи крмчије, попут Иловичког, свједоче о сличном стилу украшавања – крупна иницијална слова са плетеном орнаментиком. Двије различите руке писара уочљиве су у стилу писма: први дио је исписан једним, а наставак другим стилом калиграфије, што је често индикатор смјене писара (можда због обима посла или временског размака у преписивању). Ове разлике дају важне податке палеографима о школама писмености тог времена.

Светосавски кодекс у срцу Сарајева

Сарајевски препис Законоправила данас се чува у Музеју Старе српске православне цркве Св. арханђела Михаила и Гаврила у Сарајеву (Башчаршија). Вијековима је био дио црквене ризнице, а 1889. године, оснивањем музејске збирке, постао је један од њених највреднијих експоната. Рукопис је уписан у регистар националних споменика Босне и Херцеговине – Стара црква заједно са ризницом (музејом) проглашена је националним спомеником 2006. године, што укључује и саму Сарајевску крмчију као дио „покретног насљеђа“ цркве.

Инвентарна ознака рукописа у музеју није широко публикована, али је познато да представља „најстарији рукопис у музеју“. Доступност јавности је ограничена условима очувања: рукопис се чува у контролисаним условима музејске витрине, због осјетљивости пергамента.

Добра вијест за истраживаче је да је прије десетак година објављено фототипско издање Сарајевског преписа. Митрополија дабробосанска је 2011. штампала факсимил овог рукописа у ограниченом тиражу, што је први пут омогућило да се шира научна јавност упозна са тачношћу извора. Фототипско издање сада користе научници за поређење и транскрипцију, чиме је оригинал поштеђен честог руковања. Осим тога, први савремени превод комплетног Законоправила на српски језик управо је урађен према Сарајевском препису (објавила га је 2020. Митрополија дабробосанска – издавачка установа „Дабар“). Овај превод, који је резултат седмогодишњег рада тима монаха преводилаца и стручњака (главни и одговорни уредник архимандрит Јован Гардовић, превод Братство Манастира Добрунска ријека, проф. др Станка Стјепановић и др Слободан Продић, редакција превода академик Бранко Летић и прод. др Зорица Никитовић, лектура проф. др Драгомир Козомара, коректура јерођакон Гаврило Ђурић), свједочи о доступности садржаја рукописа савременој публици. Дакле, иако сам средњовијековни рукопис није дигитално јавно постављен, његов садржај је посредно доступан кроз фототипско издање и преводе.

Вриједно је напоменути да се у истом музеју чува и низ других старих рукописа (нпр. Јеванђеље Силоаново из 14. в. или преписи Житија Светог Саве), али Сарајевска крмчија (Номоканон) убраја се у најзначајније и најцењеније. Захваљујући њеној очуваности, музеј у Сарајеву је постао важна тачка на мапи културног наслеђа Српске православне цркве.

Закон као темељ: Савина Крмчија и духовно-правни идентитет Срба

Законоправило Светог Саве у цјелини има немјерљив значај за историју српског права и црквене организације. Оно је представљало правни темељ Немањићке државе и Српске цркве – јединствени кодекс који обједињује канонске (црквене) прописе и световне (грађанске) законе. Свети Сава је, ослањајући се на византијско канонско и грађанско право, али и на потребе домаћег обичајног права, саставио компилацију која је била нова и прилагођена српским приликама. Овај законоправни зборник регулисао је све сфере друштва – од организације Цркве, брака и насљеђивања, до казнених одредби и друштвеног реда – у духу тог времена када су црквена и државна власт дјеловале сагласно („у симфонији“).

Сарајевски препис као један од најстаријих очуваних примјерака има посебну вриједност јер свједочи о раном продору законодавне мисли Светог Саве у покрајине ван ужег језгра Србије. Његова присутност у Босни указује да су норме Законоправила примјењиване и у западним српским земљама, оснажујући јединство правног поретка међу Србима. У средњем вијеку, област Босне је имала специфичне околности (дјеловање јеретичке босанске цркве и каснији утицаји), али чињеница да је православна митрополија у Сарајеву његовала и сачувала овај зборник говори о континуитету Светосавског духа на овом простору.

На ширем плану, Законоправило Светог Саве постало је темељ даљег развоја српског средњовековног права. Цар Душан је приликом доношења свог чувеног Законика (1349/1354) користио одредбе Законоправила као основу за поједине чланове. Истраживања показују да неколико чланова Душановог законика (нпр. чл. 6, 8, 11, 101 итд.) непосредно упућују на норме из Савине Крмчије. Такође, Закон судни људем (стари словенски закон) и „Суд цара Леона и Константина“ (византијски закон) нису првобитно били унијети у Савин номоканон, али су касније српске штампане верзије крмчије додавале и те текстове, проширујући утицај Законоправила.

Послије пада српске средњовијековне државе, Законоправило је наставило да живи кроз рукописне копије у цркви. Чак и у 19. вијеку, у обновљеној Србији, Прота Матеја Ненадовић је почетком 1804. прогласио Законоправило привременим закоником у устаничкој Србији, враћајући тако на снагу древне норме док се није израдио модерни грађански законик. Штавише, одјеци Савиног законодавства осјећају се и у Српском грађанском законику из 1844. године (чланови 93 и 94 тог законика преузимају одређене норме из Крмчије). Ово показује историјски континуитет: и поред прекида државности, Срби су вијековима сачували правну свијест и традицију засновану на Законоправилу.

У оквиру црквене организације, значај Законоправила је још дуготрајнији. Оно је за Српску православну цркву представљало највиши црквени правни кодекс – скуп канона коме су се прилагођавали помесни прописи. Утицај је превазишао локалне оквире: Законоправило Светог Саве прихваћено је и у другим православним црквама. Руска, бугарска и српска Црква су све користиле Кормчију (Номоканон) као врховни зборник канонског права. На примјер, познато је да је Московска патријаршија у 17. вијеку разматрала и српску Крмчију приликом кодификације својих канона. Бугарски канонисти су још у средњем вијеку користили сродне номоканоне, а нема сумње да је и Савин састав био познат у околним словенским земљама. Сам термин „крмчија“ (израз за номоканон на народном језику, од глагола крмити – кормиларити, управљати) проширио се управо захваљујући распрострањености Савиног дјела.

Конкретно, Сарајевски препис данас има научну и културну улогу као репрезент српске правне баштине у Босни и Херцеговини. Често се истиче његова вриједност за правнике-историчаре и теологе: „врло значајан документ… присутан у разним научним анализама… не интересује само теологе већ и историчаре и правнике“, како је записао један сарајевски ђакон. Његова комплетност омогућава филолозима да прате све нијансе средњовијековне правне терминологије. (Примјера ради, преводиоци савременог издања су уочили архаичне изразе попут „вијено“ – стару ријеч за мираз – које су приликом превођења замијенили разумљивијим изразима.) Тако Сарајевски препис и данас „живи“ кроз проучавање и превођење, свједочећи о духовно-правном оквиру који је Свети Сава поставио за српски народ.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)