Османски дефтери крајем 15. и почетком 16. вијека биљеже значајно присуство хришћана у Сарајеву, што указује на постојање организоване православне заједнице. У најстаријем сачуваном попису босанског санџака из јуна 1485. године, Сарајево је имало 42 муслиманске и 103 хришћанске куће, уз 8 домова дубровачких трговаца. До 1489. године број муслиманских домаћинстава се удвостручио (82 куће), док је хришћанских било нешто мање (89 кућа).

Значајно је да дефтер из 1489. спомиње и извјесног војника Ђуру, „сина попова на Вароши“, што индиректно потврђује присуство православног свештеника у Сарајеву крајем 15. вијека. Ово указује да је православна црквена организација постојала у раном османском периоду, настављајући традицију средњовјековне Врхбосне.

Запис попа Вука 1516. године

Средином 16. вијека сачуван је драгоцјен запис православног свештеника који свједочи о вјерским приликама у граду. Поп Вук, православни презвитер у Сарајеву, 1516. године је преписао Псалтир у „мјесту Врхбосани, рекомем Сарајево“. На крају рукописа, он биљежи своју забринутост: „Тада у те дане у тој земљи бјеше велико умножавање агарјанских чеда, а православне вјере христијанске у тој земљи – велико умањење“. Овај лирски запис сведочи о порасту броја муслимана („агарјанска чеда“) уз смањење броја православних хришћана, али истовремено имплицира да православна црква и даље дјелује. У самом запису поп Вук се појављује као сарајевски свештеник, што потврђује континуитет православног свештенства у граду прије и након османског освајања.

Вакуф Паве, кћери попа Раке (1539/40) – прва школа при Старој цркви

У османском документу из 1539/40. године налази се кључни доказ о постојању православне цркве и школе у Сарајеву. Помиње се да је Пава, кћи православног свештеника Раке (вјероватно истог попа Раке који се спомиње као сарајевски парох 1539. године), из „божје љубави“ увакофила (завјештала) дио своје земље у махали Вароши с намјером „да ту свештеници станују и да у јеванђељу подучавају дјечицу невјерника“. Ова вакуфна повеља недвосмислено указује на организован вјерски и просветни рад: земљиште је намијењено за становање православних свештеника и школовање дјеце у хришћанској вјери.

Из контекста документа види се да у то вријеме у Сарајеву дјелује више свештеника (дакле не само један парох), што даље имплицира постојање цркве у тој махали – управо на мјесту данашње Старе православне цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила на Башчаршији. Овај податак се у историографији сматра првим поменом православне школе у Сарајеву, будући да описује вјеронаучну наставу за дјецу при цркви. Савремени извори Српске православне цркве потврђују да је прва српска основна школа у Сарајеву била повезана управо са Старом црквом, а њено оснивање датира око 1539–1540. године. Та црквено-школска установа дјеловала је уз храм континуирано све до 1858. године, када је поред цркве подигнута посебна школска зграда и образовање уређено по савременијим основама

Историографски извори Владислава Скарића и Ристе Шушљића

Владислав Скарић, угледни сарајевски историчар, подробно је проучавао османске архивске изворе и локалне записе који осветљавају историју православља у Сарајеву. Он је у својим радовима забиљежио поменуте податке из дефтера 1485, 1489, 1516. и 1539/40. године – укључујући статистику хришћанских домаћинстава, спомињање православних свештеника (поп Вука 1516. и поп Раке 1539. године) и вакуфнамe попове кћери Паве. Скарић је закључио да ови извори јасно указују на постојање старе православне цркве на Вароши (данашња Стара црква) још у првој половини 16. вијека, иако је први сигуран писани траг о самој црквеној грађевини нешто каснији. У прилог Скарићевим налазима, каснија истраживања (нпр. историчар Борис Нилевић) такође су истакла да је сарајевска православна црква преживјела почетне вјерске турбуленције под Турцима, настављајући са више свештеника да служи вјерницима и школује младе у окриљу храма.

Поред Скарића, овој теми је допринио и просвјетни радник и историчар Ристо Шушљић, који је проучавао развој српских школа у БиХ под османском влашћу. У свом раду „Српске школе у Босни и Херцеговини за турске владе“ (објављеном у Календару „Просвјете“ у Сарајеву 1941. године) Шушљић је истакнуо да је управо школа при Старој цркви у Сарајеву била најстарија позната српска школа у Босни. Он је нагласио континуитет црквено-школске традиције – од Павиног вакуфа 1539. који је омогућио описмењавање дјеце, па кроз наредна вијекa током којих је црквена школа одржавала писменост и православну вјеру у народу упркос османским ограничењима. Ови историографски доприноси Скарића, Шушљића и других савремених истраживача омогућили су да се прецизно реконструише ранa историја православља и школства у Сарајеву – потврђујући да су православна црква Светих Архангела и њена припајајућа школа постојале још 1539. године, те да су одиграле кључну улогу у очувању духовног и националног идентитета православних Срба у Сарајеву током османског периода.

Извори: Истраживања у османским дефтерима и документима (1485, 1489, 1516, 1539/40), радови Владислава Скарића, Ристе Шушљића и други академски извори. Цитирани су конкретни подаци из наведених извора за потврду навода.

(Пише: Станишић Владимир)