Промоцијом књиге „Поглед иконе и загонетни Андреј Тарковски“ Милована Пандуревића данас је завршена манифестација „Дани Жарка Видовића“.

О књизи су говорили декан Филозофског факултета Владан Бартула, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Дарко Ђого и аутор.

„У књизи говорим првенствено о православљу, али и шире о религији, што укључује и паганство, невјерје, сујевјерје и празновјерје, који се често појављују у кинематографији. То видимо и код Сергеја Ајзенштајна, у филмовима Октобар и Потемкин, али и у српском документарном филму Одричем се света Косте Шканате“, истакао је Пандуревић.

Према Пандуревићевим ријечима у књизи су главни јунаци икона и филм и њихов могући однос.

„Иконе у храму директно гледају вјернике, али су и прозори ка небеском. Оне нису знак, већ присуство. С друге стране, филм се одвија кроз вријеме, пред гледаоцем који је прикован за столицу. Икона је просторна умјетност, филм временска. Икона је свјетлосна структура, а филм сјенковна“, рекао је Пандуревић.

Говорећи о својој књизи Пандуревић је рекао да су многи проучаваоци дубље и темељније проучавали и икону и филм, те да је он себи дао слободу да цик-цак хода ка закључцима о вези иконе и филма, иако су по својој природи различити: икона је статична и метафизичка, филм динамичан и физички.

„Андреј Тарковски је често говорио да је његова умјетност литургија, да су његови филмови молитва, да је режисер иконописац. Хришћанство је кроз историју снажно утицало на умјетност, али је често коришћено и као идеолошки повод. Заборављамо да је култура настала из култа, из причешћа и жртве, из заједничарења са божанским. Без учешћа нема радости“, истакао је Пандуревић.

Декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Владан Бартула рекао је да је симболично и прикладно да управо данас, на празник Светог Јована Дамаскина, једног од највећих иконописаца у историји православне иконографије и православног сликарства буде представљена књига која повезује икону и филм.

„Већ сам наслов књиге – Поглед иконе и загонетни Андреј Тарковски – намеће питање: откуд та веза, откуд повезница између иконе и филма? То је питање које је аутора непрестано интригирало и на које је у овој студији настојао да понуди одговоре: откуд код Тарковског жеља да се бави иконом, иконологијом и иконографијом“, рекао је Бартула.

Бартула је истакао да у књизи Поглед иконе и загонетни Андреј Тарковски Пандуревић на савремен и приступачан начин повезује филм, иконографију, теологију, књижевност и позориште.

„Тарковски је кроз дуге кадрове, специфичну атмосферу и визуелну поетику отворио најдубља питања људске егзистенције: смисао живота, жртву, однос човјека и Бога. Управо та питања дубински анализира и Пандуревић, са страхопоштовањем и свијешћу о сложености теме“, рекао је Бартула.

Према Бартулиним ријечима Пандуревићева књига садржи седамнаест поглавља, уз додатке који укључују и текстове самог Тарковског, као и одабране текстове других аутора.

„Ријеч је о студији која представља значајан допринос српској књижевности, филмској теорији и култури уопште“, истакао је Бартула.

Декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Дарко Ђого у свом излагању рекао је да Милован Пандуревић припада оној генерацији изузетних личности предратне сарајевске културе које су 1992. године, у потпуно немогућим условима, изашле на Пале. То су били животи који су се преломили у геополитичком вулкану, у времену у којем није постојала никаква културна, животна или егзистенцијална парадигма. То су људи који су, ни из чега, почели да граде културу Републике Српске.

Према ријечима Дарка Ђога, Пандуревић је да би написао ову књигу морао да синтетизује огромно знање о Тарковском, о совјетској и руској умјетничкој традицији, али и да уђе у теологију иконе, која представља врхунац богословске мисли.

„Ово дјело је истински примјер онога о чему данас често површно говоримо – интердисциплинарности. Не као празне фразе, већ као стварног преплитања различитих области: филмске умјетности и православне теологије, које се овдје сједињују у јединствен, цјеловит поглед. Није случајно што је у средишту књиге управо икона Свете Тројице Андреја Рубљова“, истакао је Ђого.

Ђого је рекао да у овој књизи Пандуревић успијева да препозна поглед иконе не само у Андреју Рубљову, већ и у Соларису, Носталгији и другим филмовима, показујући на који начин се језик иконе и језик филма могу дозивати без насиља и произвољних асоцијација.

„Ово није књига о некој туђој, ма колико блиској култури. Ово је књига о нама. Надам се да ће имати још издања – једно проширено, и једно библиотечкo, репрезентативно издање које ће свједочити о култури сарајевских Срба након 1992. године“, рекао је Ђого.

Милован Пандуревић је српски редитељ и театролог. Рођен је 1953. године у селу Кумани на Требевићу, код Сарајева. Основну школу завршио је у селу Међушија, а гимназију у Сарајеву, гдје је и дипломирао на Филозофском факултету, на групи за општу књижевност и театрологију.

Запослио се на Радио Сарајеву, гдје је пуних двадесет година радио као режисер различитих жанрова, драматург, писац радијских драма, тумач, те филмски и радијски критичар. Након тога био је и стажиста у Москви, на Државном институту за позоришну умјетност, а у јавности се повремено оглашавао текстовима из области теорије, историје глуме и режије.

Друштвено-политичке и ратне околности условиле су да његов даљи рад буде везан за Пале. Почетком грађанског рата у БиХ, 1992. године, учествовао је у оснивању Радија Републике Српске. Успоставио је драмски програм Радија Републике Српске у изузетно скромним техничким условима, али је, упркос томе, успио да развије значајну радијску продукцију.

Пандуревић је радио и на оснивању првог јавног филмског предузећа Срна филм, којим је годинама руководио као продуцент, сценариста и редитељ већине садржаја. Тада настају његови познати филмови: Ампутирци, Срећа је остати жив, Црквене брвнаре, Знаци трајања, Писмо Ивану, Сувенир, Мјесто злочина.

Својим радом у Срна филму најавио је настанак нове културне установе Републике Српске – Кинотеке Републике Српске, којом је руководио до пензионисања. Паралелно је прикупљао обимну филмску архиву, музејску технику, плакате и ријетке филмске материјале, који данас чине окосницу фонда Кинотеке Републике Српске на Палама.

(www.palelive.com / К.Д.)