Огласи
Сањате ли ви некад да сте закаснили у школу, или, још горе, да нисте написали задаћу? Јесу ли вама пријетили страшним учитељом и зубарима у бијелим мантилима: „Видјећеш ти кад пођеш у школу!!“
Нас је већ пред школом чекао његово величанство прут. Подворник, са шеширом, мршав, држи прут и „фиста“ нас по ногама. Не можеш ући у школу прљавих чизама! Назад, на поток, опери педантно, па поново у ред за преглед. И у првој смјени, весео подворник (ложач) који порани прије свих, бог зна кад, потпали у свим учионицама гусане „краљице“ пећи и још стигне да са нама ђацима, који долазе рано, поигра једну утакмицу у школском дворишту. Дрибла нас у тешким рударама чизмама и уз то се слатко смије. Али и он има обавезну „културну“ шибу.
Ништа је то, јер смо, ми, сеоска дјечурлија, расли са прућем, малим и великим казнама, похвалама и обавезама, које рано прерасту у радну навику. То кад се мало утрниш, разбијеш кољено, кад ти поплави нокат на нози, или ти остану жуљићи по длановима, ништа. Па и те рајске батинице, хајде де. У почетку се дереш ти више него што те боли, да чује село, да ревносне маме одмах одустану. Бјежиш потом поново, напоље, весео, насмијан. Сачувај ме боже мирна дјетета. Чим мало ојачаш и будеш већ „велики дјечак“ трпиш, уинат, стиснеш зубе и престанеш да се кмезиш. Одустану и методичне мајке.
Наш добри учитељ из подручне школе нас је већ био помало навикао на ту васпитно образовну казну жидовцем по длану, али по једну лагану, ако си некога одарио или сломио стакло. И сад нам се чини да нас је Учо волио.
„Удри, Учо, само немој по глави!“ Храбрили су просвету тада, понеки наши стари, на родитељским састанцима.
У предметној настави у новој школи строгоћа и страх од сваког новог нервозног наставника. Наставник математике, кад не знаш поступак и задатак, удара ти твојом главом од таблу. Кад се не ошишаш, наставник руског те потегне за зулуфе и подигне те из столице. Наставаница географије, увијек носи показивач који често, умјесто у Алпима, или на Кордиљерима бубне по твојој главици. Наставаници физике и историје умјесто четворке ударају јаке чвоке по глави. Наставник ликовног васпитања такође туче кад му поквариш мртву природу, намјештену на катедри. Неке наше слатке дјевојчице су, у самодбрани, убадале шестаром, ако их потегнеш за кике на часу. Несташлуци или смо заслужили, што рекао онај Петар са Таре у оном црно-бијелом документарцу?? Или закон акције и реакције?
Свима смо праштали, али двојици „просвјетних радника“ никад нико… Један је тукао гвозденим линијаром, кад сломиш танку пилу за резање на Опшетехничком образовању. Био је то неки намирисан, омален човјек са цвикерама који је причао екавски. Шушкало се тада по школи да воли буцмасте, румене дјечаке, да их, наводно, напаствује. Неки од тих љепушкастих ће вам и данас посвједочити да су се спасавали искакакањем кроз прозор, а они који су настрадали у замраченој собици фото-секције неће се због бруке и трауме одати никад. Коначно се, тек у нашем седмом, син од једне учитељице, повјерио својој мајци, па је тај „ОТО манијак“ избачен из школе.
Други је дисиплину одржавао жестоким шамарима и то дуго – двадесет година. Био је вјечито натмурен човјек, као да га боли глава од високог притиска и, уз то, боксерки збијен са прејаким, продорним гласом.
Кад се он продере, сала јечи, а ноге нам се тресу:
„Ко је лопту шутнуо ногом, кад сам рекао, да се додаје руком? Кооо!“
Пошто јадни грешник не смије да се јави, пореда нас све у војничку врсту у ставу мирно и свима редом пуца шамаре, да признамо ко је тај грешник. Подинатили смо се и ми. Неће нико да изда друга, да га зову тужибаба. Некад је то била права срамота. Дође екзекутор до дјевојчица и поче и њих да шамара… Тада јадник иступи из строја, клецајући од страха и све признаде… Из те врсте, само да вам кажем, изашло је, касније, неколико директорица, један министар, сјајних фризерки, изузетних столара, цијењених скупих керамичара, дивних часних људи и наравно родитеља који никад своје, а поготово туђе, дијете нису ударили, сем оно мало по задњем дијелу… А то неки свјетски педагози, па и школски психолози оправдавају.
„Вас двојица одмах у моју канцеларију“ зове нас кроз прозор и директор Школе, лијеп закраваћен човјек.
Ухвати нас за косе и подиже нам преплашене главе: „Знате ли ви да је наша школа проглашена за најбољу у БиХ!“
„Знамо“. Одговарамо сложно, иако никад нисмо то чули… А поготово по којим критеријумима?!
„А, што онда, клипани једни, трчите око фонтане??!“
„Трас!“
Удара директор „два клипана“ главом од главу. За такав фаул сад би се и утакмица прекинула.
Можда ће и вас забољети глава од ових некадашњих „рајских батина“ и образовних метода, али било је, нећемо душу гријешити, увијек добрих, правих идола и мајстора у свим професијама, а поготову насмијаних, паметних, а опет одговорних просвјетара, који и онда и сад, у првом реду воле дјецу, све шегрте и свој узвишени посао вајања дјеце.
„Мама, морам ти рећи да ја малко више волим учитељицу од тебе…“
Памтите ли ви долазак нове читанке и подјелу сљедећег тек оштампаног броја Веселе свеске? Сјећате ли се како су на трафикама били уочљиви Политикин забавник и једва ишчекани Темпо, сваке сриједе?
Старих перница, шарених оловака, дрвених трокутова, Аске и вука, Кочића и Десанаке, пустиња, тајги, хербара, Бранка Ћопића и олазак Јованчета у хајдуке, Архимеда и бркатог Вука… Оне прве погледе из клупа… Неки од нас још увијек осјећају, омамљујући мирис најновијих гумених чизама, за број већих, купљених у Борову. Зар нису најљепше баш те, ђачке, магареће успомене?
Али, не лези, враже…
„Ко би гори, ето је доли,
А тко доли гори устаје“ (каже наш Дубровчанин И. Гундулић у Осману).
Послије последњег рата удружила се сва популација: родитељи, дјеца, правници, невладине организације и наравно улица – против просвјетних радника. Можда је и раније пукао онај чувени троугао: врстан педагог, добар разредник и и посвећен родитељ. Тада је дуго, у добрим седамдесетим и осамдестим, дијете правилно одгајано и морало је ваљати, без батине. Наставник је поштовао своје ђаке, а ученици учитеље.
Е, сада малтретирају дјеца наставнице, снимају их мобилним телефонима и јавно исмијавају на друштвеним мрежама. Родитељи, због оцјена, пријете просвјетним радницима. Нико се не плаши ни људи у бијелом: љекара, зубара, па чак ни полицајцајаца у плавом. Сусреће се сила сад и у спорту на тренеризима пјетлића, кад тата хоће да му син, по сваку цијену, буде најбољи. Неке маме желе да јој кћи буде пјевачица, нипошто учитељица или, не дај боже, коварица као она.
Можда ће се, како је почело, формирати и Министарство освете?! Свеједно је ко ће бити нови острашћени министар, а ко осветољубиви помоћник: Хелез или неки Елез.
(www.palelive.com)
