
Избијање Првог свјетског рата у љето 1914. године означило је почетак једног од најтрагичнијих периода у историји ових крајева. Атентат у Сарајеву и убиство аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда постали су изговор за сурову одмазду над српским народом у Босни и Херцеговини. Одмах након објаве рата Србији, кренуо је талас репресалија, хапшења, вјешања и спаљивања села. Пале, мало мјесто надомак Сарајева, било је посебно означено због Трифка Грабежа – једног од атентатора.
Ипак, већ почетком септембра 1914. стижу прве вијести које буде наду: српска војска, након побједе на Церу, форсира Саву и Дрину и улази на територију Аустроугарске. У исто вријеме, како би олакшала положај српске војске, у акцију креће и црногорска војска. Управо тада на простор Романије и Пала стижу јединице које ће својим присуством у народу оставити неизмјерно дубок траг.
Црногорска Врховна команда формира крајем августа Дрински одред под командом Митра Мартиновића. У његов састав улазе Дурмиторска бригада, Голијски батаљон и Зетска бригада. Одред 31. августа креће ка Сарајеву, улази у Фочу, затим у Горажде, а већ 6. септембра стиже на Јабуку гдје се спаја са Санџачком војском војводе Јанка Вукотића. Неколико дана касније, ослобођени су Храњен и Прача, заузета Јахорина и Сјетлина, а на крају и доминантно узвишење Ођа изнад паљанског поља.
Истовремено, са истока наступа Ужички одред српске војске. У тешким борбама на Гласинцу, српски војници потискују аустроугарске снаге и пробијају се преко Мокрог, спајајући се са Црногорцима у котлини Пала. Народ је дочекао ослободиоце с неописивом радошћу. Свједочанства говоре о братским загрљајима, пјесми и сузама радосницама. „Ево нас, Паљани, браћо наша, долазимо вам у помоћ!“ кликтали су Црногорци улазећи у Пале.

Српска и црногорска војска настављају у незадрживом налету ка Сарајеву. Предњи положаји су већ на Булозима, а у граду завладава паника. Истовремено, кроз паљански крај пролазе и жене из Црне Горе, носећи својим мужевима и браћи хљеб и одјећу, чак и муницију. Многе од њих су рањене на првим линијама.
Суoчена с продором савезничких трупа, аустроугарска команда концентрише одбрану на кључним тачкама око Сарајева. На мети се налазе и Пале. Са положаја на Требевићу, али и са обронка Градца, артиљерија отвара ватру на српско-црногорске снаге. У том бомбардовању погођена је паљанска чаршија, уништена зграда старе школе и тешко оштећена католичка црква. То је био ударац не само за војску, него и за локално становништво које је већ трпјело посљедице рата.
Српска војска, смјештена у паљанским селима, осматрала је аустроугарске положаје са узвишења Кукор и гледала је према узвишењу Градац. Управо тамо налазила се посљедња линија одбране Сарајева. Положаји на Градцу били су добро утврђени: прокопани траншеји, уређене везе према Сарајеву, а артиљеријске батерије држале су под контролом цијелу котлину. Са друге стране, на Требевићу је био распоређен други дио аустроугарских јединица, чији се положаји и данас могу видјети. Вјерује се да је управо одатле извршено гранатирање које је погодило Пале.
Узвишење Градац, које доминира изнад Булога, било је кључна тачка у систему одбране Сарајева 1914. године. Ту су се налазиле јединице пјешадије и артиљерије, са положајима који су повезивани у цјелину система отпора. Археолошки трагови тог периода – остаци ровова, топовских положаја и заклона – видљиви су и данас.
Недавни обиласци показују да су поједини дијелови траншеја и даље препознатљиви, иако су током вијекa зарасли у шибље. Камени зидови, удубљења и насипи свједоче о присуству војске која је више од сто година раније успјела зауставити налет српско-црногорских снага. Сама топографија терена јасно открива зашто је Градац био толико важан: с њега се контролише прилаз Сарајеву, а у исто вријеме пружа заклон од контранапада.
На њему су прокопани траншеји и подигнути заклони, а смјештена је и артиљерија дужег домета – вјероватно 15 cm schwere Feldhaubitze M.14 или тешки минобацачи Škoda 30,5 cm Mörser M.11 и M.16. Са овог узвишења контролисани су прилази из правца Пала и Романије, а ватрена моћ постављених топова држала је под ударом читаву котлину.
Док су се српске и црногорске јединице приближавале, у Сарајеву је настала невиђена паника. Хроничари биљеже да је у граду завладала глад, редови за хљеб су постали свакодневица, а дио становништва почео је да се евакуише. Појавили су се и први авиони савезничких сила који су надлијетали Сарајево и Пале, бацајући летке, али и бомбе. Та нова, дотад непозната пријетња додатно је улијевала страх.
Иако је офанзива српске и црногорске војске убрзо заустављена, а снаге присиљене на повлачење средином октобра 1914, догађаји са Пала остали су дубоко урезани у колективно памћење народа. Многи мјештани су тада страдали, многа села су спаљена, а преживјели су се нашли пред избором: или бјекство с војском или ризик да падну у руке шуцкора и регуларних аустроугарских јединица.
Ти остаци траншеја, камених заклона и заборављених положаја нису само тихи свједоци времена – они су подсјетник на жртву, отпор и истрајност. Управо зато је важно да не падну у заборав, већ да постану дио културе сјећања која ће будућим генерацијама говорити о цијени слободе и историјској тежини овог простора.
Повезано:
Симбол сјећања: Подизање споменика жртвама аустроугарског терора
Касарна на Каловитим брдима: Од војног утврђења до светионика знања
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)