Огласи
Директор Меморијалног центра Републике Српске, Денис Бојић, позвао је породице погинулих и несталих цивила и војника да оставе трајно сјећање на своје најмилије како бисмо кроз свједочанства о нашем страдању изградили бедем истине који ће бити најснажнија брана против историјског ревизионизма те темељ разумијевања нашег
бола и патње за све генерације које долазе.
У оквиру пројекта документовања личних и породичних сјећања чланова породица погинулих војника и цивила из Одбрамбено-отаџбинског рата, Меморијални центар Републике Српске забиљежио је свједочење Александра Раковића и Дијане Пејић, дјеце Новака Раковића, који је трагично настрадао 9. септембра 1995. године, на свој
рођендан, током НАТО бомбардовања репетитора Лисина на Козари.
Новак Раковић је поријеклом из Омарске, али се преселио у Бањалуку, гдје је радио у предузећу „Чистоћа“. Као радник на радној обавези, Новак је био једини из своје шире породице који није добио позив за мобилизацију, али је добровољно ступио у редове Војске Републике Српске.
Погинуо је на Лисини, у близини предајника на Козари, гдје је НАТО пакт извео напад томахавк ракетом. Његова погибија симболично је везана за датум његовог рођења – 9. септембар, чиме је ова трагедија попримила још дубљу емоционалну димензију за његову породицу.
Новак је иза себе оставио двоје дјеце, која данас чувају сјећање на свог оца и свједоче о његовој доброти, бризи и пажњи. Био је весео човјек, познат по ведрини, љубави према дружењима и великој страсти према фудбалу. Није пропуштао утакмице Фудбалског клуба Борац, којем је био одан навијач.
Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје свједочанство, како бисмо заједно сачували истину и сјећање на оне који су дали живот за своју отаџбину. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999
Напомена: Сва ауторска права припадају Меморијалном центру Републике Српске. Неовлаштено кориштење садржаја није дозвољено.
Транскрипт свједочења Дијане Пејић и Александра Раковића
-Д: Ја се зовем Дијана Пејић, дјевојачки Раковић. Кћерка сам Новака Раковића. Рођена сам трећег октобра 1973. године у Бањалуци.
-А: Ја се зовем Александар Раковић. Син сам Новака Раковића, погинулог борца Војске Републике Српске. Рођен сам у Бањалуци. Ожењен, отац двоје дјеце.
-Д: Моји родитељи су из мјеста поред Приједора, Омарска. Ту су се упознали. Мајка је оца упознала преко свог старијег брата. Вјенчали су се 31. децембра 1972. године и доселили у Бањалуку. Отац је био саобраћајни техничар, мајка физиотерапеут. Живјели су овдје, стекли мене и брата у браку. Отац је радио у Чистоћи, мајка у Дому здравља, и живјели смо једним мирним породичним животом. Новак је био благе нарави, тих, повучен, весељак. Волио је спорт, фудбал, навијао за Борац и није пропуштао његове утакмице. У то доба, утакмице су се преносиле путем радија и он их је обавезно пратио. У вријеме преноса, све стане, прати се првенство.
-А: Волио је дружења, окупљања породице и пријатеља. Био је човјек који је исијавао доброту. Кад је почео рат, ја сам имала једанаест, дванаест година. То ми је било нешто непознато. Како је вријеме пролазило, постајали смо све свјеснији и страх се јављао.
-Д: Била сам средњошколац у то доба, и почело је да се дешава да неки пријатељи и другари одлазе, само се сутрадан не појаве у школи. Није нам било јасно зашто неко одлази. Нисмо знали да почиње рат. Новак је радио у Чистоћи, био је на радној обавези, мајка здравствени радник. Кренули су позиви у војску. Сви војно способни у
породици добили су позиве, осим Новака. Ацо је био малољетан. Једино Новак није добио позив јер је био на радној обавези. Али он није могао да се помири с тим.
-А: Сам се јавио. Распоређен је на Козару. Мислили смо да то није прва линија, да ћемо га виђати. Био је на Козари два и по до три мјесеца, до тог трагичног догађаја. Тог јутра пробудиле су нас сирене за ваздушну опасност. Били смо у склоништима. Било је око пет ујутру. Око седам је означен престанак опасности. Недуго затим дошли су пријатељи у униформама. Често су долазили, па нисмо ни слутили. Тада смо сазнали да је Новак настрадао. Мајка није била кући, сестра и ја јесмо. Мајка је отишла да купи поклон оцу за рођендан. Тог дана му је био рођендан – деветог деветог је рођен, деветог деветог је погинуо. Рођен је 1948. године, настрадао на Козари, мјесту гдје је и рођен. Причали су нам да тог јутра није требао бити дежурни, већ је замијенио друга који је био болестан. Ишао је у обилазак репетитора Лисина с једним подофициром. Томахавк ракета, испаљена с Јадрана, ударила је у близини. Новак је настрадао на лицу мјеста, подофицир је тешко рањен, али је преживио. Истог дана је погинуо још један момак из Прњавора. Објекат је био разрушен, али, срећом, нико други није страдао иако је било пуно људи.
-Д: Често сањам Новака. Ове године се навршава тридесет година, али он још увијек недостаје. Најтеже је када се дешавају лијепе ствари – вјенчања, рађање дјеце – а њега нема.
-А: Сваки дан помислим на њега, сањам га. Трудим се да запамтим снове. Задњи пут сам га видио седам дана прије погибије, на викендици, насмијан, шалио се са мном. То је остало у сјећању.
-Д: Посљедњи пут смо се чули телефоном у четвртак навече. Тад сам му рекла: „Тата, Козара је на реду“, а он ми је одговорио: „Немој да бринеш, имамо склониште.“ Нисмо могли ни замислити да ће ракета баш њега погодити. И тридесет година након тога, и даље је тешко и болно. У Ациној дјеци понекад препознам Новака. Често размишљам какав би био као дјед. Био је брижан супруг и отац, сигурно би био диван дјед.
-А: Ја имам ћерку и сина. Често их подсјећам ко им је био дјед. Причам им о њему. Желим да им пружим оно што ја нисам могао да доживим са својим оцем – сву љубав и доброту, баш онако како је Новак нас волио. Знам да би волио своју унучад и бринуо о њима.
-Д: Моја дјеца, Маја и Лука, знају за свог дједа. Сахрањен је на гробљу Свети Пантелија, близу нашег дома, често одемо на гробље. Причам им анегдоте, лијепе ствари које смо заједно преживјели. Лука воли шах, као и Новак. Шаховска табла и фигуре су код нас – то је успомена. Битно је да будуће генерације знају ко су били људи који су дали животе за Републику Српску – добри људи, домаћини, људи великог срца. Новак је био војник Републике Српске, рођен на Козари, није никога напао, ником ушао у кућу. Странци су убили у његовој кући. То је тешко и неправедно.
-А: Ово дигитално снимање и свједочење треба да покаже зашто су они дали своје животе. Потомци треба да знају какви су им били преци – очеви, дједови – зашто су се борили и зашто треба да чувају Републику Српску. Република Српска је за мене слобода, дом, светиња. То је мјесто гдје желим да моја дјеца живе, да чувају успомену на свог дједа и да буду поносни, јер је он учествовао у стварању Републике Српске.
-Д: На крају желим да кажем да сам поносна на оца ког смо имали, поносна на све што је радио, јер је био велик човјек, човјек великог срца. И ова Република Српска треба због њега и свих очева да живи вјечно.
(www.palelive.com / Меморијални центар Републике Српске)
