Пале на крилима Сокола: Приче о снази, части и заједништву

Развој Соколског покрета у Босни и Херцеговини почео је крајем 19. вијека. Соколство је истицало масовно бављење спортом и гимнастиком као средство за јачање колективног духа и физичке кондиције. У то вријеме, соколски покрети били су и мјеста националног окупљања, ширења идеја уједињења и слободе. Српска национална мисао, била је укоријењена у раду сокола. Идеја соколства у Босни и Херцеговини била наслоњена на изворну замисао Чеха Мирослава Тирша, зачетника покрета, који се залагао за већа права словенских народа у оквиру Монархије.

Душан М. Богуновић у својој књизи Српско соколство и Сарајевски атентат пише: У редове установа, које буне и траже акцију, спадају соколска друштва и покрет националне омладине познат под именом „Млада Босна“. Из редова тих установа рађа се низ најбољих народних бораца.

Увидјевши то, аустроугарске власти пратиле су рад сокола, сматрајући да би се из тог покрета могла изродити велика опасност. Соколска друштва била су под сталним притиском, а њихов рад често је био забрањиван.

1904. године у Босни и Херцеговини су званично радила само два друштва за физичко вјежбање – „Побратимство“ у Фочи и Српско гимнастичко друштво „Обилић“ из Мостара. Од 1905. године им се придружује Соколско друштво „Душан Силни“ уз Сарајева у којем су радили и младићи из Пала. 1909. године „Душан Силни“ мијења назив у „Српско гимнастичко друштво – Српски соко у Сарајеву”. Српски соколи у БиХ прихватају на свесрпском соколском састанку у Београду 1910. заједничка обиљежја и гесло: „Устај, живи, бори се, не клони“.

Паљани су први пут соколске вјежбе имали прилику видјети у пољу испред цркве на соколском збору 18. јануара 1912. године, када су вјежбачи Српског гимнастичког друштва – Српски соко из Сарајева приказали вјежбе палицама и приредили једну утакмицу у бацању камена с рамена.

Интересантно је и то да је Трифко Грабеж на суђењу у октобру 1914. године рекао „Ја сам вођа паљанског Сокола и као такав имам одговорити на табле.“ (Сарајевски атентат – Стенограм, Војислав Богићевић страна 304). У наставку Трифко коментарише слање извјештаја крагујевачког Сокола, Соколу у Босни. Познато је и то да је већина младобосанаца била укључена у соколска друштва, између осталих и Мишко Јовановић који је ишао од села до села и проповиједао соколске идеје, а који се пред сам атентат сусрео са Трифком Грабежом и Гаврилом Принципом… Нажалост, о раду Трифка Грабежа у оквиру соколског покрета на Палама нема сачуваних детаљнијих писаних извора. Не постоје документи који би свједочили о обиму његове активности, начину организовања, нити о конкретним људима са којима је сарађивао у Сарајеву и шире. Иако је његова изјава на суђењу изузетно значајан траг, његова улога у популаризацији соколских идеја на Палама остаје недовољно истражена, као и могуће везе са другим истакнутим младобосанцима кроз тај организациони оквир.

Рад соколских друштава у Босни и Херцеговини први пут је био привремено обустављен 1913. године, док је избијањем Првог свјетског рата 1914. године дјеловање соколског покрета у потпуности забрањено. Пале су биле међу првим мјестима, гдје се десио прогон соколова, а велики број њих је ступио у добровољце и борио се на страни Српске војске у Првом свјетском рату.

Настанак Соколског друштва у Палама

Након рата исписане су нове странице развоја соколства. Стварање нових соколских друштава кренуло је одмах након уједињења, односно од 1919. године.

Оснивање Соколског друштва Пале почело је 1922. године, а Правила (Статут) је званично одобрен 12. јуна 1923. године у оквиру Жупе Сарајево.

На оснивачкој скупштини су усвојена Правила Соколског друштва Пале, а на крају је на мјесту тајника потписан Милош Спахић, који је у то вријеме обављао функцију предсједника општине Пале, док је за старјешину соколског друштва изабран Ристо Додер, који је био један од највиђенијих Срба у Палама двадесетих година. Соколско друштво је обухватило рад четири чете: Мокро, Булози, Подвитез и Довлићи, док је Соколско друштво у Сјетлини основано двије године касније – 1925. године.

Према Правилима Соколског друштва Пале (статуту) чланови друштва могли су постати сви Словени без обзира на сталеж, занимање, политичко и вјерско опредјељење, под условом да имају најмање 18 година и прихватају начела соколства. Управу друштва чинили су: Главна скупштина, Друштвени одбор и Члански састанци. Скупштина је засједала сваке године (обично у јануару) и доносила кључне одлуке, укључујући избор старјешине, предњака, замјеника, благајника, тајника и чланова одбора. Друштвени одбор је управљао друштвом између скупштина, а чинили су га старјешина, тајник, благајник, начелник, домаћин, делегати за разних области.

Старјешина је представљао друштво и предсједавао. Начелник је водио тјелесно васпитање. Предњак је био одговоран за гимнастички/физички програм. Тајник је водио евиденцију и преписку. Благајник управљао финансијама. Збор предњака је руководио радом са омладином и дјецом. Жупа (Сарајево) је била виши ниво организације, којем су сва друштва морала бити потчињена. Савез је био највиши ниво, са савезним старјешинством као врховним органом

Чланови су имали активно и пасивно бирачко право. Обавезу да уплаћују чланарину, поштују правила и учествују у јавним наступима, посебно у одори и са соколским знаком.

Соколска начела била су:

1. Подредити властиту лични корист циљевима.

2. Напредак и стално усавршавање. Наш живот је борба у којој побјеђује онај који напредује.

3. Свако је сам ковач своје среће. Свако себи ствара будућност са чврстом вољом до успјеха.

4. Братство! То је међусобна љубав и помоћ.

5. Једнакост! Соколска једнакост је велики идеал. Она не дозвољава да се о другоме другачије суди, осим по његовом животу и његовом раду.

6. Љубав за отаџбину која се показује радом, а не празним говорима.

Ова начела подразумијевала су потпуну слободу у вјерском и политичком погледу. Која су средства коришћена да би се постигла ова сврха?

1. Физичко вјежбање даје свакој појединцу у народу здравље и одлучност, физичку и душевну свјежину.

2. Будан живот, што је посљедица физичког вјежбања. Што се стекне физичким вјежбањем, то се чува уређеним животом.

3. Јака организација у коју су се соколи удруживали да заједничким снагама постигну свој циљ.
4. Дисциплина, којој су се добровољно подвргавали у својој организацији. Коначно, потпуна слобода која исповиједа дисциплину и мирно разуђивање о увјерењу других, што је ствар сваког појединца.

Дом жртава – дом паљанских соколова

У почецима соколства, услови за вјежбање били су тешки. Соколови су у то вријеме вјежбали на отвореном простору, а различити приватни објекти претварани су у „соколане“. Тако је на подручју Пала настало неколико вјежбаоница на отвореном: у Мокром на простору гдје је послије саграђена црква, Сјетлини, Подвитезу, Палама – на мјесту Улице Николе Тесле, иза цркве.

Велики искорак у добијању сталног сједишта соколови су добили када је направљен Дом жртава 1928. године. Овај дом подигнут је као спомен на 72 невино страдала Србина из овог краја у јулу 1914. године, током аустроугарских одмазди на почетку Првог свјетског рата. Његово подизање било је дио ширег пројекта Црквеног одбора у оквиру акције с циљем да се његује култура сјећања и изгради простор који ће служити духовним, културним и националним потребама народа.

У својој почетној фази, Дом је био у власништву Српске православне цркве. Убрзо након изградње, зграда је предата на управљање Општини Пале и Соколском друштву Пале. Током тог периода долази и до промјене у називу — „Дом жртава“ све чешће се назива „Соколски дом“. Фасада зграде носила је снажну симболику: изнад улаза био је уклесан лик сокола — симбол Соколског друштва — а испод њега, ћириличним златним словима, натпис: „Дом жртава за ослобођење 1914–1918“.

Унутар дома налазила се пространа велика сала, опремљена гимнастичким справама — карикама, разбојем, вратилом, козлићима, струњачама и одскочним даскама. Друштво је коначно добило идеалне услове за рад.

У оквиру друштва нарочита пажња посвећивана је ритмичким и слетским вјежбама. Чланови паљанског Соколског друштва вјежбали су у великој сали, али и на отвореном, на ограђеном простору иза дома и цркве, гдје су се све чешће почели окупљати и фудбалери Вихора.

Осим тога, у Соколском дому се одвијао и богат друштвени живот – од сједница скупштине и курсева прве помоћи, до едукативних предавања о здрављу, хигијени и задругарству. Дом је тако постао не само простор физичког, већ и друштвеног уздизања, мјесто гдје се стасавала свијест о заједништву, дисциплини и друштвеној одговорности.

Активности Соколског друштва Пале

Соколско друштво у Палама било је примјер одличне организације и постизало је запажене резултате. Соколство је временом прерасло у масовни покрет који је уживао подршку читаве заједнице – од најмлађих до најстаријих. Најоданији и најактивнији младићи и дјевојке из Пала били су управо истакнути соколи. Соколски покрет је утицао, али и у подручним мјестима, одиграо је велику улогу у подизању народа.

Сваке године организоване су смотре соколова, које су привлачиле велики број учесника и гледалаца. Ове манифестације одвијале су се под познатом паролом: „Ко не зна, нека учи; ко зна, нека налази задовољство у томе да се подсјећа!“

Паљански соколи редовно су учествовали на великим слетовима у Загребу и Београду, као и на смотрама у Сарајеву, Високом и Зеници, у организацији Бановине. Тренирали су у великој сали Дома жртава, али и напољу – на ограђеном фудбалском терену смјештеном непосредно иза Дома жратава.

У првој половини 20. вијека, соколски покрет је био више од физичке културе — он је представљао снажан израз родољубља, моралног уздизања и заједничке борбе за слободу и напредак. У том духу, Соколско друштво Пале било је једно од најживљих у Дринској бановини. Окупљало је омладину и старије, дјевојке и младиће, учећи их слози, реду, дисциплини и љубави према Отаџбини.

Управо у таквом амбијенту, 30. августа 1931. године, Пале су биле домаћин једној од најсвечанијих соколских манифестација у својој историји — развијању застава Соколског друштва Пале и чете из Мокрог, уз присуство највиших државних, војних и градских званичника. Свечаност је обиљежила симболична предаја заставе, отвaрање љетњег вјежбалишта и говори који су одзвањали родољубљем и позивом на духовну и физичку снагу. Међу присутнима био је и сам бан Дринске бановине г. Веља Поповић, који је са поносом кумовао застави паљанских сокола:

Велике Соколске свечаности

Велике соколске свечаности у Палама, код Сарајева
Бан г. Веља Поповић кумује соколској застави

Сарајево, 30 августа 1931. — Данас по подне извршено је на свечан начин развијање заставе Соколског друштва Пале и соколске чете Мокро. Застави Соколског друштва Пале кумовао је бан Дринске бановине г. Веља Поповић, а застави соколске чете Мокро др. Воја Бесаровкић, старешина сарајевске жупе. Поред развијања заставе отворено је летње вежбалиште соколског друштва Пале.

Приликом доласка бана пред њега је изашло 20 сеоских сокола, коњаника, који су бана допратили до споменика који је пре две године подигнут.

Пред спомеником је одржан прво кратак помен, на коме је чинодејствовао свештеник г. Сима Беговић, уз асистенцију г.г. Пере Маркичевића и Ристе Ерановића. По завршеном помену одржао је г. Беговић говор у коме је истакао херојска дела оних који су дали своје животе за ослобођење Отаџбине.

Помену и развијању заставе присуствовао је бан Дринске бановине г. Велимир Поповић, заступник, г. министра војске и морнарице потпуковник г. Алексић, заступник Министра просвете директор гимназије г. Ђуковић, потбан г. др. Ибро Хаџиомеровић, командант армије генерал г. Бели, командант дивизије генерал г. Милорадовић, помоћник команданта армије генерал г. Јовановић, генерал г. Лавдиновић, начелник банске управе г. Станисављевић, сарајевски градоначелник г. Мутевелић, гувернер Народне банке г. Игњат Бајлони, који се случајно затекао на Палама, представник Народне одбране и Јадранске страже г. Божић и многе друге угледне Сарајлије.

Од споменика прешло се на летње соколско вежбалиште, гдје је при улазу бана г. Поповића музика интонирала соколски марш. На седини вежбалишта једна мала сељанчица предала је бану, у име Соколског друштва Пале, букет пољског цвећа. Друга девојчица, у име соколске чете Мокро, предала је букет цвећа куму заставе те чете г. др. Воји Весаровићу. Послије тога угледни гости заузели су места на нарочито подигнутој трибини. Г. Радмило Грђић отворио је свечаност. Пошто је г Грђић одржао говор, соколска музика је одсвирала молитву, коју су Соколи саслушали у ставу мирно. Бан г. Поповић поздравио је Соколе говором у коме је између осталог рекао:

— Браћо и сестре, драги соколови, са нарочитом сам се радошћу примио кумовања овој застави, зато што је ретка част сродити се са јатом соколова и кумовати заставом Соколског друштва Пале, која је у ослободилачким ратовима дао толико храбрих синова. Један француски мислилац рекао је да човек није за то да носи ланце него да шири крила. Ту истину нико боље не може од вас браћо соколови. Јачајте поред својих физичких снага и моралне, јер ћете тако најбоље послужити у раду за Краља и Отаџбину.

Присутни су говор бана пропратили са бурним аплаузом. После тога бан је предао заставу старешини Соколског друштва Пале, а његов старешина г. Ристо Додер поздравио је бана и захвалио му на кумовању, па је заставу предао заставнику Соколског друштва.

Кум заставе Соколске чете Мокро г. др. Бесаровић одржао је такође говор, који је завршио клинчем Њ. В. Краљу и Њ. Вис. Престолонаследнику Петру. Сви присутни прихватили су ово клицање, а музика је интонирала државну химну.

Помоћник бана г. др. Ибро Хаџиомеровић, као делегат Савеза Сокола Краљевине Југославије, поздравља кумове и присутне соколове. После њега говорили су још претседник општине Пала г. Милош Спахић и др. Богдан Видовић.

После тога извршен је симболички акт посестримовања заставе, који је пропраћен интонирањем Државне химне. – Чланак из новина Време 31.8.1931.

1 од 8

Оснивање Соколске здравствене задруге на Палама

С обзиром на то да су у то вријеме хигијена и здравствени систем били на ниском нивоу, а да је Соколски покрет представљао покретача живота у руралним крајевима Југославије, брзо се јавила потреба да се помогне народу.

У почетку су одржавана предавања о хигијени, соколице су обилазиле села и држале предавања о пружању прве помоћи дјевојкама. За вријеме епидемије пегавца (тифуса) у источној Босни, Соколска жупа је слала чисту одјећу, сапун и средства за дезинфекцију. Ипак, све то није доносило значајније резултате, па је жупа одлучила да ради на оснивању здравствених задруга.

Од 1933. соколске сеоске чете су упознате с предностима рада здравствених задруга. Жупа је хтјела да у најнапреднијој чети оснује прву задругу. Одмах се видјело да тај рад може да се успјешно одвија ако се задруга оснује под соколским именом, јер соколство је једино уживало пуно повјерење на селу, разочараном свим дотадашњим акцијама.

Почела је пропаганда у којој су учествовали друштво и чете у Подвитезу, Мокром и Довлићима. Основачка скупштина задруге одржана је 1933. и када је задругу требало регистровати испоставило се, да задружно законодавство тих крајева не познаје тај тип задруге. Биле су потребне двије године упорне борбе са бирократијом, док соколи нису успјели да региструју задругу.

Сарајево, 23 новембра 1935.

Соколство у свом деловању на селу ових крајева открило је поразну слику здравственог стања у народу.
Подаци, које су соколски радници прикупљали приликом обилажења соколских чета, били су једно откровење које је својом страшном и сувише узбудном соколску савест да би се према таквом стању могло остати скрштених руку. Соколска жупа је у овом правцу предузимала разне акције: одржавала је предавања из подручја хигијене, правила је с лекарима-Соколцима екскурзије у села, одржавала течајеве за прву помоћ за сеоске девојке а за време страшне епидемије пегавца у источној Босни, Соколска жупа је слала не само упуте и наредбе него и чисто рубље, сапун и средства за дезинфекцију.

Међутим, показало се да су та средства недовољна за један знатнији успех у подизању здравствених прилика на селу. Стоја је жупа дошла на идеју да у овом правцу засеје одлучније и темељитије. Пред две године, соколске чете су упознате с вредностима и важности здравствених задруга. Почео је изврсни пропагандни део, и када се основна идеја чврсто укоренила, приступило се оснивању прве задруге.

Пале су изабране за прву задругу, зато што је здравствено стање у тој општини било особито тешко. Иако је било много добрих воља и одушевљења, ипак је Соколство наишло на упорно противљење у нашим редовима, разочараним свим досадашњим акцијама. На изричити захтев Сокола с Пала и читавог народа општине, задруга је добила име Соколска здравствена задруга, прва са соколским именом у Југославији. Одмах је отпочела жива пропаганда, у коју су узеле живог удела друштво и чета у Подвитезу, са кројачицама и ђачицама. Пред два месеца је одржана је оснивачка скупштина задруге. Али сад долази оно би смо очекивали другу вољу и упорност свих сокола. Кад је задруга требало легално да се испостави, испоставило се, да задруга као прва ове врсте у овим крајевима не познаје закон о задругама. Требало је читаве две године борбе с бирократијом, да се изнесе упорно да се задруга коначно и легализује. Напори уложени у тај рад били су довољни да се образује још једна оваква задруга.

Коначно, прошле недеље извршено је свечано отворење ове задруге. Иако је било врло рђаво време сеоски Соколи и народ испунили су пуну дворану великог соколског дома на Палама, кад је старешина друштва бр. Божидар Савић отворио свечаност и поздравио изасланике међу којима и наченика Банске управе бр. др. Сунајковића, старог соколског радника. Председник општине Пале бр. Стјепан Лучић захвалио се Соколима у име народа читаве општине, а бр. Радмило Грђић, изасланик жупе, говорио је, слуећи се примером Пала, о соколском патриотизму и националном раду, чија су главна мерила: жртва и дело. Топло је поздрављена лекарка задруге сестра др. Нада Блумен, у којој је Соколска задруга нашла и одличну Соколицу и одушевљену задругарку. Стари нацонални борац свештеник бр. Симо Беговић с узбуђењем је поздравио ово богородно и патриотско дело паљанских Сокола.

После тога је разгледана лепа зграда Соколске здравствене задруге у коју је смештена одлично уређена амбуланта, апотека и чекаоница задруге. Сељаци су били одушевљени својом задругом, а Соколи су нарочито горди што је она никла из њиховог прегалаштва. Оснивање  оне прве задруге потакло је интерес за ову врсту задругарства и у другим четама ове жупе. Томе раду ће се посветити пуна пажња. Соко“ – Соколски гласник 01.12.1935. године.

Годишња скупштина Соколске Здравствене задруге на Палама

У недељу 15 марта о. г. одржана је прва главна годишња скупштина прве Соколске здравствене задруге у Палима. Скупштина је одржана у просторијама Соколског друштва „Дому жртава“ у присуству великог броја чланова; присуствовао је такође и велик број нечлaнова.

Скупштину је отворио претседник задруге бр. Божидар Савић, који је кратким речима коментарисао смрт блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља, што је скупштина прихватила са „Слава Му“, а затим је изражена поданичка верност Њ. Вел. Краљу Петру II.

Потом се прешло на подношење извештаја о раду задруге и биланса за годину 1935. Извештаји и биланс припремљени су од скупштине једногласно, те је одбору дата разрешења. Из поднешених извештаја види се, да је рад задруге био плодоносан и користан за добро народа у овим крајевима.

Након тога говорио је делегат Савеза здравствених задруга брат др. Гавковић, који је поздравио скупштину. Он се у свом говору осврнуо на рад задруге, те том приликом одржао и врло успело предавање о здравственом задругарству и задругарству уопште, позивајући присутне да наставе рад око ширења здравственог задругарства, како би на тај начин помогли народу, јер је здравствено задругарство потребно селу као комад хлеба.

По правилима задруге испадају коцком два члана управног и два члана надзорног одбора, те се приступило извлачењу коцке и отпали су из управног одбора браћа Д. Илић и Иван Рагуз, а из надзорног одбора браћа Ново Лучић и Виојетко Кокочвић. Након тога скупштина поново бира исту браћу у управни и надзорни одбор.

Након тога развила се дискусија о раду и потребама задруге те су присутна браћа с великим интересовањем расправљала све потребе своје задруге.

Затим је претседник брат Савић закључио скупштину, која је била доказ свесне соколске и задругарске манифестације и напора Сокола овога краја да што боље послужи за добро Краља и народа. После скупштине приказан је филм о задругарству, коме је присуствовао велик број народа; за школску децу приказан је филм „Африка.“ – Соколски гласник из 1936. године.

1 од 6

Соколи и успон смучарства на Палама

Соколско друштво Пале је уз Планинарско друштво „Романија“ одиграло је једну од кључних улога у развоју смучања у овим крајевима. У периоду између два свјетска рата, Пале су постале једно од жаришта смучарског спорта у Босни и Херцеговини, захваљујући великом ентузијазму и организованости локалних спортских друштава.

Већ 1933. године, на планинама изнад Пала одржана су прва такмичења у патролном смучању – комбинацији трчања на скијама и гађања, у којима су Паљани, чланови „Сокола“, освојили екипно треће мјесто. Исте године, смучари „Сокола“ наступили су ван конкуренције на првенству „Славије“ на Јахорини, међу којима су били Мирослав Спрнгле, Бранко Рајковић, Фердо Лешник, Никола Продановић и још један непознати члан.

Током 1934. године, на другом смучарском течају у организацији „Југословенске поште“, наступила су четворица Паљана: Тони Тилинек, Никола Цековић, Љубо Суботић и Александар Ковачевић, као и двије такмичарке — Дана Вуковић и Даринка Поровић. Смучарски дух његовали су и најмлађи: у дјечијој утакмици учествовали су Тони Бојин, Рајко Брајић, Стипсиан Рапоп, Саша Кочовић, Буда Вуковић, Радмило и Миљока Савић — сви из Соколског друштва Пале.

Посебно се истицао Антон Тони Тилинек, који је наступао и за „Соко“ и за „Славију“. На Свесловенском такмичењу сокола Југославије у Бохињској Бистрици 1934. године, освојио је 23. мјесто међу 100 такмичара. Истиче се и његов наступ на трци од 18 км у организацији Зимско-спортског подсавеза Сарајева, гдје је освојио пето мјесто.

Никола Продановић је такође био један од пионира смучарства, а наступао је и као јуниор и као сениор, за „Соко“ и „Славију“, те играо фудбал за „Вихор“. Међу вишестраним спортистима издваја се и Адолф Адо Слокар из Сјетлине, члан „Сокола“, који је поред смучања био активан и у атлетици, гимнастици, фудбалу и одбојци.

Оснивање Соколског дјечјег опоравилишта

С обзиром на то да је на Палама од 1922. године постојало Државно дјечје опоравилиште, активности Соколова ишле су у правцу оснивања и Соколског дјечјег опоравилишта.

26. фебруара 1934. године објављена је вијест да је план да се у шуми Овчарица, (Циганска зараван), на Каловитим Брдима изгради Соколско дјечје опоравилиште Њ. В. престолонасљедника Петра II. На сјевероисточној страни од данашњег хотела „Турист“, почело је 1936. године да се гради Соколско дјечје опоравилиште, као и Центар за обућавање будућих тренера – предњака у Соколу. Градња је трајала све до априлског рата 1941, када проналазимо вијест 28.04.1941: Пленум је одобрио све закључке Извршног одобра и Старешинства у времену од прошле седмице, а одобрен је и кредит за коначно довршење Соколског опоравилишта на Палама код Сарајева!.

У близини Соколског дома, а изнад хотела Турист, у то је вријеме изграђена дрвена конструкција у висини троспратне зграде, облика Ајфелове куле у Паризу. На врху ове куле истицана је југословенска застава. Иста је судбина задесила овај објекат, као и дом. Народ ову локацију испод Јелиног брда од тада, назива Кула, мада је раније називана Стари мајдан

Већи дио просторија Дома био је у вријеме рата празан. У другом дијелу биле су три породице, које су у њему живјеле док није почело да се растура. А тај посао узела је на своја „стручна“ плећа Земљорадничка задруга Пале. Тада је свуд около мноштво породица било без крова над главом, оних који живе испод склепаних настријешница на згариштима; тешке и убоге сиротиње, која је неким чудом умакла од усташког ножа. За то се вријеме велики, лијепи, нови зидани, сачувани објекат рушио. Помијешано је овдјевише осјећања које не знамо разлучити: безобразлук, бездушност, идеолошка лудост, лудост, а изнад свега отимање туђе имовине. Након што је објекат срушен, натјерано је, те 1947. и 1948. године, да људи „добровољно“ преносе циглу, дрвје, дрвену конструкцију, доље у центар Пала. Тамо се зида Задружни дом од овог материјала.“ – Пише Мојсије Ђерковић у својој књизи Пале и Паљани.

Божидар Савић

Тешко је причати о развоју Соколског покрета на Палама, а не споменути Божидара Савића. Рођен је у Сарајеву 1891. године, гдје је и завршио средњу грађанску школу. Послије тога (1911.) одлази у Берлин на студије Високе социјалистичке школе. Од 1919. до 1921. године био је главни уредник листа „Борба“, гласника радника и намјештеника, чије је сједиште било у Сарајеву. Затим је био службеник Пољопривредне закладе. Заједно са породицом станује на Каловитим Брдима, а на посао одлази сваки дан у Сарајево.

Божидар је замијенио Риста Додера на мјесту старјешине Соколског друштва Пале 1932. године. Остао је запамћен као веома радан, изванредан организатор, добар старјешина, правичан, предузимљив. У вријеме када је био старјешина, Паљански соколи су учествовали на свим смотрама.

У његово вријеме Соко је успио да организује прву Здравствену задругу у Југославији, која је била узор другима. Соко предузима организацију изложби пољопривредних производа, женских ручних радова, одржавања разних предавања о садњи воћа, гајењу стоке, о одржавању личне хигијене. То је био прави точак замајац свих подухвата у Палама.

Божидар је започео градњу Соколског дјечијег опоравилишта, као и Центар за обућавање будућих тренера – предњака у Соколу. Са породицом се 1936. године сели за Сарајево, али наставља активност као секретар у Соколској жупи. Умро је у родном граду 1966. године.

Војислав Бесаровић

Др Војислав Бесаровић био је једна од најистакнутијих личности српског народа у Босни и Херцеговини, а његов живот и друштвено ангажовање били су у значајној мјери повезани са Палама. Посједовао је кућу на Каловитим брдима и велико шумско пространство које је несебично уступао излетницима за рекреацију и шетњу, увијек са широким осмијехом. Уз Риста Додера и Божидара Савића, убраја се међу најзаслужније за развој соколства на Палама, а вјерује се да је управо његов утицај допринио да паљанско соколско друштво постане једно од најбољих у Босни и Херцеговини.

Рођен је у Сарајеву, 14. април 1883. и био је: доктор права, политичар, јавни радник и један од водећих соколских старјешина у Босни и Херцеговини. Као посланик у Босанско-херцеговачком сабору, члан Главног одбора Народног вијећа у Загребу, члан мировне делегације Краљевине СХС 1919. у Сен Жермену, потпредсједник Општине Сарајево, те почасни конзул Данске, Бесаровић је обиљежио бројне области јавног живота.

Соколство је за Бесаровића било више од спорта — то је била идеја. Љубав према гимнастици развио је још у гимназији код професора Димитрија Матејића. 1909. постаје старјешина Српског Сокола, заједно с Јовом Поповићем успоставља организацију соколских жупа у БиХ. Активно учествује на савезним слетовима: Раваница 1909, Босанска Градишка 1911, Загреб и Прага 1911–12.

Током балканских ратова, жупа под његовим вођством сакупља прилоге за Црвени крст, имајући у виду распуштање неких соколских друштава током тзв. Скадарске кризе. Годинама гаје везе са српским интелектуалцима – др Лазом Поповићем, Срђаном Будисављевићем, Јовом Живановићем. Уочи и током Велике ратне кризе 1914, покушава стабилизацију, али 14. новембра 1914. бива ухапшен и касније осуђен у Бањој Луци на 18 година тешке робије (касније 15 година), под оптужбом за ‚’велеиздају“, дио процеса политичког прогона).

По амнестији на прољеће 1918, пуштен из затвора и враћен на чело Трговачке коморе у Сарајеву. У јесен 1918. поново јавни живот – улази у Народно вијеће и обавља војне дужности у Народној влади. Поздравља српску војску при уласку у Сарајево, обнавља соколске активности уз Стевана Жакулу: уводи празник Сокола 3. фебруара, обнавља традицију ђурђевданских урањака и славље Видовдана. Као старјешина жупе, један је од тројице замјеника у Савезној управи Савеза Сокола Краљевине Југославије.

Животни пут му је трагично прекинут у Другом свјетском рату: у мају 1941. хапси га НДХ, препознају га као мету. Убијен је у јулу исте године у усташком логору Јадовно код Велебита.

За свој рад добио је висока одликовања: Орден Светог Саве V реда и Орден Југословенске круне IV реда.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир, Извори: Правила соколског друштва Пале – Државни Архив БиХ, Соколски гласници, Чланци из новина Правда и Време, Пале и Паљани – Мојсије Ђерковић, Пале од најстаријих времена до данас – Милан Ждрале, Љетопис основне школе у Палама – Војислав Милутиновић, 50 година ФК Романија – Милан Ждрале, Сарајевски атентат – Војислав Богићевић, Српско Соколство и Сарајевски атентат – Душан М. Богуновић, Фотографије: Приватне архиве, Фото студио Васић, Соколски гласници, Википедија…)