Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, рођен је 6. новембра 1787. године.
Вук је основну писменост стекао у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.
Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, Вук је почео да сакупља народне пјесме и умотворине, те ради на српском језику и правопису, а убрзо је издао прву збирку народних пјесама и Писменицу /граматику/, а 1818. године „Српски рјечник“.
Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.
РАДИЧЕВИЋЕВЕ „ПЕСМЕ“ ДОПРИНИЈЕЛЕ ПОБЈЕДИ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ
Вук Караџић се борио против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика, уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна о српском народном благом и прошлошћу.
Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, Вук је стекао многе присталице, али и огорчене противнике.
Пријатеље је Вук нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм старог континента, а угледни универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се Вуковим језиком могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.
Цијела епоха развијеног српског романтизма била је под Вуковим утицајем.
ХРВАТИ ПРЕУЗЕЛИ ВУКОВ МОДЕЛ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
О Вуковом значају, који превазилази српске просторе, говори и чињеница да му је Заступништво града Загреба 1861. године додијелило Повељу почасног грађанина, којом су му дата „сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају“.
Колики је био Вуков утицај на хрватски језик најбоље је објаснио Иван Броз, чувени књижевни историчар и лингвиста из друге половине 19. вијека.
Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем.
Неки лингвисти добили су задужење да ураде „инструменте“ тог језика и уџбенике.
Године 1892. Иван Броз издаје и штампа „Хрватски правопис“, у чијем предговору наводи да би се „све то могло назвати и српским правописом“.
Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје „Граматику и стилистику хрватског или српског језика“.
„Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас“, записао је Маретић.
Вук је више од једног вијека у Загребу имао улицу, која је 1992. године преименована пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима.
Вук Стефановић Караџић умро је 1864. године. Након 33 године у туђини, посмртни остаци Вука Караџића пренесени су 1897. године из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају у порти Саборне цркве у Београду.
(www.palelive.com / Срна)