На подручју Јахорине наши суграђани Милан и Лука Шљивић пронашли су окно старог рудника који би могао бити повезан са давно забиљеженим рударством на простору Врхпраче.

Старост и намјена окна за сада нису стручно утврђене. Међутим, историјски извори и каснија предања показују да су на ширем подручју Јахорине и Праче постојали рудници гвожђа. Једни извори њихов почетак смјештају чак у вријеме бана Кулина и повезују их са Дубровчанима, док османски пописи из друге половине 15. вијека доносе конкретне податке о производњи жељеза у Врхпрачи и оближњим рудницима.

Уколико будућа археолошка и геолошка истраживања потврде старост пронађеног окна, ово откриће могло би отворити потпуно ново поглавље у проучавању прошлости Јахорине и живота на простору Врхпраче.

Посебан значај налаза огледа се у могућности да се на једном мјесту повежу различити историјски слојеви — од праисторијских заједница и средњовјековних рудара, преко дубровачких трговаца, до османских пописа, влашких катуна и становништва које је Јахорину вијековима користило за испашу стоке.

Траг који води до дубровачких списа

Рударство је у средњовјековној Босни имало велики привредни значај, док су Дубровчани били међу најважнијим трговцима који су пословали у њеној унутрашњости. Повеља бана Кулина из 1189. године омогућила је Дубровчанима слободно кретање и трговину на простору којим је управљао босански бан.

Приче о дубровачком присуству и рударству у унутрашњости Босне сачуване су и у каснијим хроникама и историјским дјелима. У њима се помиње планина названа „Jakotina“ или „Iakotina“, недалеко од Сарајева, коју поједини аутори доводе у везу са Јахорином.

Уколико је то поистовјећивање тачно, назив Јакотина могао би представљати један од најстаријих записаних облика имена Јахорине. Важно је истаћи да је у извору записана Јакотина, а не Јаворина, како се име планине касније понекад погрешно тумачило.

Гебхардијев запис о „Јакотини“ и рудницима гвожђа

Њемачки историчар Лудвиг Албрехт Гебхарди у свом дјелу о историји јужнословенских земаља, објављеном крајем 18. вијека, преноси занимљиву вијест о планини коју назива Јакотина, недалеко од Сарајева.

Према једној верзији коју наводи, јужнословенски краљ Грубеша дозволио је двојици Дубровчана да на планини Јакотини подигну утврђење. Оно је по њиховом завичајном граду названо Дубровник и служило је за заштиту „уносних рудника гвожђа“, чији је приход припадао њиховим дубровачким земљацима.

Гебхарди преноси и другу верзију, према којој је бан Кулин 1180. године Дубровчанима дао у закуп руднике гвожђа и дозволио им подизање утврђења. Као извор наводи дубровачког хроничара Ђакома Лукарија, чије је дјело објављено 1605. године.

Лукари пише да је тврђава Дубровник у Босни подигнута између Олова и планине Иакотине. Позивајући се на хроничара Емануела Грека, додаје да су је подигла двојица браће Дубровчана која су држала руднике бана Кулина под закупом.

Ову причу је 1960. године детаљно анализирао историчар Никола Радојчић у раду „Почетак рударства у Босни за време бана Кулина?“. Знак питања у наслову није случајан: Радојчић упозорава да вијест није потврђена ниједним познатим савременим извором из 12. вијека.

Према његовој анализи, ријеч је о каснијој легенди чија је главна сврха била да објасни постојање града Дубровника у Босни и истакне рану улогу Дубровчана у босанском рударству. Током преношења приче догађаји из различитих времена били су спајани и помјерани у доба бана Кулина, док су каснији писци додавали нове детаље, укључујући наводе о доласку Латина, Нијемаца и Саса.

Зато се на основу Гебхардијевог и Лукаријевог записа не може тврдити да је рударство на Јахорини започело за вријеме бана Кулина. Они, ипак, свједоче да је у европској историографији вијековима постојало предање које повезује Дубровчане, руднике гвожђа, утврђење Дубровник и планину Јакотину.

Османски пописи потврђују производњу жељеза у Врхпрачи

Док прича о рудницима из времена бана Кулина остаје непотврђена савременим изворима, османски пописи од 1468. до 1489. године свједоче о производњи жељеза на подручју Праче и Врхпраче.

У њима се помиње Хладило, забиљежено и као Хладиновићи, Кладило, Кладник и Врх Прача. Насеље је имало од 16 до 18 кућа, а 1489. године забиљежени су један самоков — постројење са чекићем покретаним водом — и царска десетина на жељезо. То показује да је, поред вађења руде, постојала и организована прерада жељеза. У истом подручју помињу се и мањи рудници Челопек и Грабовица, који су убрзо напуштени.

Ови подаци отварају могућност да окно које су пронашли Милан и Лука Шљивић припада широј рударској зони Врхпраче забиљеженој у османским пописима. Могло би бити повезано са производњом у Хладилу, односно Врх Прачи, или представљати једно од окна која су припадала рудницима Челопек или Грабовица.

Громиле у непосредној близини

Откриће је још занимљивије јер се у близини рударског улаза налази некропола са гробним хумкама, у народу познатим као громиле. Њихово присуство отвара могућност да је овај простор коришћен много прије средњег вијека, па и у праисторијско доба.

Могуће је да се рударска дјелатност овдје одвијала још у вријеме заједница које повезујемо са Илирима, а да је касније обнављана. Поставља се и питање да ли су у оближњим хумкама сахрањивани људи који су живјели и радили на овом подручју.

Ипак, то су за сада само претпоставке које могу потврдити археолошка и геолошка истраживања. Зато је неопходно што прије евидентирати и заштитити локалитет од пропадања, нестручног копања и одношења могућих налаза.

Од Илира и Дубровчана до османских пописа и влашких катуна

Вриједност овог локалитета могла би бити много већа од самог рударског окна. Он пружа прилику да се истражи континуитет живота и привредне активности на Јахорини и њеним падинама кроз различите историјске периоде.

Ако би се доказало да је руда овдје вађена још у праисторији, а потом у средњем вијеку и током османске управе, то би показало да Јахорина није била само планина преко које се прелазило и на којој се напасала стока, већ значајан привредни простор на којем су се укрштали рударство, прерада жељеза, трговина и сточарство.

У каснијим вијековима на Јахорини су постојали влашки катуни. Ове сточарске заједнице користиле су планинске пашњаке, сезонски се премјештајући са стадима и стварајући мрежу путева, насеља и трговачких веза.

Тако се на малом простору препознају трагови различитих епоха: древне гробне хумке, рударска окна, дубровачка предања, османски пописи производње жељеза и остаци катунског живота. Све то могло би помоћи да потпуније разумијемо прошлост Врхпраче и читавог подручја подно Јахорине.

Шта се копало и куда је руда одвожена?

Историјски записи о Јахорини и османски пописи за подручје Праче непосредно помињу гвожђе, па је најоснованија претпоставка да се оно вадило и у новооткривеном окну.

То се, ипак, може утврдити тек геолошком анализом стијене, минерала и евентуалне шљаке. Истраживања би требало да одговоре колико је рудник стар, да ли је коришћен у више периода и да ли је био повезан са производњом у Врхпрачи, Челопеку или Грабовици.

Попис самокова у Врхпрачи показује да је у преради жељеза коришћена снага воде. Зато би, поред окна, требало истражити старе водотоке, путеве и могуће остатке самокова, пећи, шљаке и рударских насеља.

За озбиљно истраживање потребно је укључити археологе, историчаре, геологе, спелеологе и стручњаке за старо рударство. Савремене методе омогућиле би снимање унутрашњости рудника и утврђивање његове структуре без оштећивања локалитета.

Велика прилика коју не бисмо смјели пропустити

Пале и шире подручје Источног Сарајева немају музејску установу која би систематски прикупљала, чувала и проучавала археолошко и историјско насљеђе овог краја. Због тога вриједна открића често остају недовољно истражена, незаштићена и готово непозната јавности.

У случају рудника на Јахорини не ради се само о отвору у стијени. То би могао бити материјални траг старог рударства који ће помоћи да се предања о Јахотини упореде са османским записима о производњи жељеза у Врхпрачи.

Зато овај локалитет треба што прије евидентирати, заштитити и стручно истражити. Јер улаз који су пронашли Милан и Лука Шљивић можда не води само у старо рударско окно — већ у готово заборављено поглавље прошлости Јахорине.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир / Фото: Лука Шљивић)