Постоје догађаји о којима се ћути годинама, понекад и деценијама. Али ћутање није заборав, нити је заборав истина. Оно што се догодило остаје записано у сјећањима људи, у фотографијама, документима и траговима које вријеме не може избрисати. Истина се може одгодити – али се не може сакрити.

„Вјеровао сам у живот и преживио сам Жепу `92.“ – Радомир Рашо Благојевић

За разлику од многих који се суздржавају да причају о овом догађају, Рашо радо и са поносом прича своју животну причу. У околностима у којима се нашла борбена јединица са Пала тешко је било доносити разумне одлуке, али разум је говорио да је немогуће напредовати даље јер је све било блокирано, а опција предаје није долазила у обзир. Заједно са још једном групом бораца Рашо се одлучио на извлачење из обруча вјерујући у живот и добро јер је цијели живот радио о добру.

Ово је његова прича:

„На борбени задатак у Жепу сам пошао након повратка јединице из Реновице. Био сам у чети којом је командовао Здравко Павловић. Здравко је био мој друг, али прије свега добар човјек и у њега сам имао велико повјерење. Када сам чуо да треба да идемо у Жепу, а поготово када сам чуо разлог, помислио сам да се ради о једној рутинској акцији и прилици да први пут у животу идем у Жепу гдје никада до тада нисам био. Ја мислим да је већина учесника те акције имала исти или сличан осјећај. Сада када мало боље размислим, јавља ми се осјећај да Здравко није мислио тако, да је имао неки предосјећај и у његовом понашању се примјећивала једна доза нервозе. Једноставно није био онај човјек кога смо сви познавали, миран, сталожен, сигуран у оно што говори и оно што ради. Управо је наша чета била на челу колоне а ја сам био у петом возилу.

Са Туристичке равни смо кренули у рану зору и након малог застоја у Хан Пијеску смо наставили даље. Сјећам се шумара који нам се прикључио у Хан Пијеску и који нам је требао бити водич. Сјећам се неког сељака којег смо срели уз пут и који нам је говорио да не треба да идемо у Жепу јер ми не знамо шта је Жепа и ко су Жепљаци.

Ријечи овог мудрог човјека, нажалост нису ни схватили ни разумјели они коју је требало да разумију и колона је даље наставила према селу Стоборани. Сјећам се да смо успут сретали неке жене, да су неки наши борци добацивали а неки их упозоравали да то не раде. Сјећам се једног старог човјека који је сједио поред пута и мирно посматрао пролазак колоне као да се ништа не дешава. А онда је колона стала и у први мах нико није знао зашто.

Чуо сам Здравков глас који је позивао добровољце, па се између осталих обратио и мени : „Хајде Рашо, требаш нам да мало поправимо овај мост“ . Мислим да је већина изашла из возила са намјером да помогне и сјећам се Чобовића који је међу првима почео да извлачи талпе побацане у поток. Преко моста су већ били прешли мајор Шука, шумар са Хан Пијеска, мислим и покојни Новица Јокић и кренули су даље док смо ми навлачили греде на жељезну конструкцију моста. У поправку моста су се укључили и други војници који су пристизали из других возила, ситуација је била мирна и ништа није указивало на опасност“, прича Рашо.

Ипак, опасност је била ту, на 20-30 метара од моста, од колоне а да то нико из колоне није знао нити осјетио. У засједи на мосту била је распоређена јединица којом је командовао Хилмо Мујкић син хаџије Мехмеда Мујкића који је само дан-два раније са својом групом поскидао греде са моста и намјером да спријечи пролазак колоне према Зловрху. Шта то значи? То несумњиво говори да су Жепљаци имали поуздане информације о припремама и плановима управо оних који су планирали а нису познавали ни Жепу ни Жепљаке, који нису урадили објективну процјену ситуације на терену и могуће посљедице.

У наставку свједочења Рашо се присјетио првог пуцња за којег каже да није знао одакле долази нити ко је први опалио метак, али се сјећа да је одмах након тога настао метеж и општа пуцњава.

„Мост је већ био оспособљен, борац који је био рањен у тој пуцњави је унешен у санитетско возило и колона је по наређењу мајора Шуке наставила даље. Након окршаја на мосту, Здравко који је са једном групом отишао напријед у извиђање се вратио и рекао ми да останем са њим како би штитили зачеље колоне. Мислим да је тада Шука преузео вођење колоне а да су Здравко и Новица били задужени за зачеље. На Здравку сам примијетио више забринутости него страха, а Ноле је подстицао војнике на стални покрет. То је и био разлог што смо заостали из своје чете. Са нама је остало још неколико бораца из прве чете а колона је нставила кретање уским макадамским путем“, наставља Рашо.

„Радио сигнал је био све слабији, вјероватно због кањона у који смо ушли, тако да се губила веза са челом колоне на којем је био мајор Шука. Онда је колона поново стала и неко је јављао да смо опет наишли на барикаде које је потребно склонити. Док смо тако стајали у колони, неки у страху а неки у исчекивању нове наредбе, опет је настала пуцњава, много већа и много жешћа него на мосту. Врло брзо смо схватили да смо упали у засједу и да смо практично увучени у кањон из којег се не можемо извући.

Већина бораца је поскакала са возила и из возила, а неки су покушавали наћи заклон у страницама војних и цивилних камиона. Настала је паника, људи нису знали шта се дешава, одакле се пуца на колону, почели су први јауци и знали смо да већ имамо рањених и погинулих. Још док сам био на камиону, један метак ми је практично прошао кроз косу и мислио сам да сам рањен у главу, али крви није било и одмах сам скочио са камиона и легао под камион.

Под камионом је већ био Здравко, рањен, али свјестан. Покушавао се помјерити у страну али није успјевао јер је био погођен у кук. На његовом лицу није било ни грча ни бола, само неки бијес због онога што нам се догађа и што је у немогућности помоћи другима.

И док сам покушавао да допужем до Здравка, у десној слабини сам осјетио неки тупи удар, а затим бол и врелину која се ширила цијелим тијелом. Осјетио сам крв која се сливала низ ногу и знао сам да сам погођен. Обузео ме страх и помисао да ли ћу преживјети, да ли ћу се икада извући из овог пакла и вратити својој Јелици и својој дјеци.

Не сјећам се колико сам био у стању помијешане свијести, али се сјећам да ме у стварност вратио Здравко и готово наредбодавно рекао да бјежим. „Бјежи Рашо, сви ћемо изгинути, бјежи Рашо молим те“. „Ја остајем“, биле су посљедње ријечи покојног Здравка Павловића којих се сјећам“, казује Рашо.

„Ја нисам знао ни да ли могу да устанем ни да ли могу да бјежим, чак сам одлучио и да останем па шта буде, али сам се уплашио све чешћих повика Аллах Егбер и све гласнијих позива да се предамо. Када су се ти гласови и повици сасвим приближили, прекрстио сам се и одлучио да бјежим.

Прво сам отпузао десетак метара без пушке, а онда сам се поново пузећи вратио по пушку. Рачунам, без пушке немам ни шансу да се извучем. Овако, са пушком у руци, вриједи покушати. Поново сам отпузао око двадесетак метара а затим устао и готово у једном даху утрчао у један мали шумарак. Стао сам и борио се да повратим дах и душу више од страха и узбуђења него од умора. Одједном ми се вратила слика погинулих и рањених сабораца и почео сам да размишљам о повратку. Али то више није било могуће.

У тренутцима потпуне неизвјесности, док сам размишљао куда и како даље, зачуо сам гласове на двадесетак метара од себе. Одлучио сам да им се јавим. Препознао сам Ацу Лазаревића, Бају Симанића, Деливоја Самарџију, Мирослава Веселиновића и једног Лонцу за кога сам касније чуо да је изашао на Борикама.

Приближавала се ноћ и морали смо брзо донијети одлуку. Одлука је била: покушати се извући из обруча муслиманских снага и домоћи се српске територије. Кренули смо ивицом села држећи се шумарака и једног поточића без јасне оријентације у ком правцу се крећемо. Недалеко одатле видјели смо једну жену која је ширила веш, али је и она угледала нас, оставила веш и пошла уз ливаду. Питали смо је „куда ћеш ти, куда си пошла?“ на што је она рекла да иде по краву која се налази у оближњој ливади и готово трчећи, умјесто према ливади, отишла у село. Неко из групе је рекао да пуцамо али је Баја био оштро против тога јер би смо открили свој положај. У ствари сада сам сигуран да је управо та жена Муслиманским војницима јавила правац нашег кретања.

Ми смо наставили даље према стјенама вјерујући да излазимо из окружења, али нас је зауставио мрак и заноћили смо под једном стјенчицом надајући се да је најгоре прошло. Ја сам и даље крварио али сам помјерио опасач на рану како би тај дио мало стегао и спријечио крварење.

У ноћ смо ушли готово без ријечи, само би Баја понекад рекао : „Људи моји шта нам је ово требало?“ Ноћ смо провели вјероватно свако у својим размишљањима али су нас први знаци зоре упозорили да ништа није завршено и да се борба за живот наставља. Са свих страна, а нарочито са стијена, чули смо гласове и јасне наредбе ко и гдје треба да стане јер: „Они су сигурно ту негдје, прво ћемо их позвати да се предају, а ако неће, све побити“, чуо је свако од нас.

Поново она хладна језа и врели зној, поново страх и слике дјеце, губио сам снагу али нисам вјеру и то ме држало. Вјеровао сам у живот који ми је Господ подарио, знао сам ко ме чека и то ми је стално давало додатну снагу. Одлучили смо се мало повратити и изаћи на стијене вјерујући у спас. Први су кренули Ацо Лазаревић и Мико Веселиновић, а ја сам пошао трећи. Иза мене су остали Баја, Деливоје и Лонцо, за којег сам касније чуо да је погинуо на Грабу.

Врло брзо смо схватили да смо ушли у неки слијепи путељак из којег се било немогуће попети на стијене. Ацо је отишао десно, Мико за њим, а ја сам пошао лијево пошто ми се учинило да је тај путељак проходнији. Остала тројица су остала под стијеном и никада нисам сазнао да ли су и они покушали изаћи или су остали доље.

„Ево их, ево их“, чуло се са стијена и опет је почела пуцњава. Наставио сам кретање даље, лагано се пењући према врху и одједном сам угладао ров и човјека у рову. Видим ја њега, види он мене, пуца он мене али пуцам и ја њега, он бјежи уз брдо, ја низ литицу. Готово клизећи сам слетио низ ту шкарпу и када сам се зауставио, видио сам подеране панталоне и посјекотине по бутинама и лактовима.

Пуцањем сам открио свој положај и врло брзо су почели да ме опкољавају. Јасно сам чуо како им неко издаје наредбу гдје и како да стану а затим : „Треба нам жив, и ако неће да се преда, убијте га“. Без обзира на то што сам чуо, ја сам одлучио да се не предајем и да преживим. Вјеровао сам у то и нити једног тренутка нисам губио наду.

Након тог клизања низ литицу осјећао сам бол готово у сваком дијелу тијела али сам знао да морам даље. Спустио сам се на једну стазицу која је била паралелно са поточићем и ту остао око један сат, до сат и по. Док су они можда размишљали да сам погинуо или да ме додатно опколе, ја сам размишљао како да се извучем. Због тога сам одлучио да наставим своју борбу, борбу за живот.

Дуж те стазе сам видио ровове, у рововима је било одјеће, опреме, шпорета и разне друге војничке опреме али није било људи. Ишао сам полако, опрезно, од заклона до заклона стално очекујићи засједу и онда сам одједном чуо топот који није био људски али је био јак и долазио иза једне кривине на десетак метара од мене. „Можда је медвјед“, помислио сам и припремио пушку, можда иду на коњима, а онда сам одлучио да сачекам, да их пустим што ближе, а затим побијем па шта буде. У то су се на кривини појавиле краве које су се лагано враћале са паше видно утабаном стазом. Интересантно је да ме свака крава која је прошла пред мене оњушила и прошла без задржавања.

Муслимани сигурно нису могли ни помислити да ћу се кретати њиховом стазом дуж њихових ровова па су се распоредили на друге стране према потоку и селу. Одједном чујем гласове и псовке, очигледно неког њиховог старјешине, који је псовао на војнике називајући их кукавицама и неспособним да ухвате једног обичног одбјеглог четника. Питао их је како и зашто су напустили своје положаје али нисам чуо да ли су му они нешто одговарали. Нисам видио још једног који им је прилазио са лијеве стране али је он видио мене и повикао: „Ено га доље, сакрио се иза оне стијене“, на што су сви као по команди запуцали, али очигледно насумично јер ниједан метак није погодио близу мене.

Бојао сам се ја њих али су се очигледно и они бојали мене. Само онај који ме је први угледао, пуцао је у правцу гдје сам се ја крио, на што сам ја одговорио са пар кратких рафала. Сада су сви знали гдје сам и лов на мене је настављен. Међутим, ни моја борба за живот није престајала, због чега сам одлучио да претрчим једну дионицу од око 100-150 метара како би се дочепао шуме и изашао им из видокруга.

И опет крст, и опет вјера и опет пут у живот. Невјероватно, меци су погађали свуда око мене али мене метак једноставно није хтио. Утрчао сам у шуму и пао, требало ми је зрака јер ми се чинило да ћу умријети без метка. Они су и даље викали да се вратим, и даље су пуцали али мене је носила нека посебна снага и жеља да преживим.

Када сам већ одмакао уз брдо, све мање сам осјећао страх а све више жеђ која ме толико обузимала да сам почео да падам. На једном путу сам наишао на неку локву преко које су очигледно недавно прошла говеда и напио се не размишљајући да ли је вода прљава или не, мало сам наквасио чело и потиљак, мало воде сам полио низ ноге које су горјеле од неке температуре, али ни сам не знам због чега, а затим устао и наставио даље. С обзиром да је претходних дана падала киша, уз пут сам јасно видио свјеже трагове медвједа и друге дивљачи. Тај пут је одједном изашао на чистину, појавиле су су неке ливаде, нове ограде и знао сам да сам опет дошао у село. Али које село и чије село?

Пажљиво сам посматрао куће и ишао ивицом шуме с намјером да процијеним да ли се ради о српским или муслиманским кућама док нисам дошао до једне куће из које је изашла старије жена и носила неко суђе , вјероватно на чесму да пере. Чим ме је угледала, запомагала је и почела кукати: „Ево усташа, ево усташа, куку мени“… Она није ни утрчала у кућу, из куће је изашао висок и вриједан човјек са пушкомитраљезом М-53, брко у сељачком одијелу и пошао право према мени. „Баци пушку, баци пушку… ко си ти, шта хоћеш?“ викао је и убрзано ми се приближавао, на што сам ја одмах одбацио пушку и рекао да сам Благојевић са Пала и да се враћам са Жепе. „Па откуд овдје човјече, могао сам те убити, брже овамо“, рече брко и узе моју пушку. „Не могу брже, рањен сам, не могу…. , не могу више“, рекох, на што се брко окрену и поведе ме у кућу.

Одједном сам осјетио сав умор, изнемоглост, нисам јео два дана али нисам био гладан. „Гдје сам човјече“, питао сам на што ми брко каже да је ово село Мислово, да се он зове Душко Пајић и да је у току дана више пута чуо пуцњаву из села Џимрије“, присјећа се Рашо.

Кућа и дом Душка Пајића из села Мислово за Рашу Благојевића били су кућа спасења. Послије дуго времена и великих искушења у кући Пајића, Рашо је осјетио неки чудни мир и спокој, али и потврду онога у што је вјеровао сво вријеме.

Тај осјећај је трајао врло кратко јер сваки пут када би затворио очи, вратили би му се слике камиона испод којих су остали да леже рањени Здравко и Ноле, Стана и Јоцо, питао се шта ли је са Ацом, да ли успио, шта је са Бајом, он је старији човјек? Рашо се сјећа да је Душку рекао како мора одмах у Пијесак јер му је тамо остала јединица на што се Дуле брецнуо и рекао: „Знаш ли ти болан гдје је Пијесак, лези, спавај а ја те сутра возим тамо. Ићи ћемо около јер су сви споредни путеви минирани“.

Ноћ у кући Пајића Рашо је провео у бунилу, стално је неког дозивао тако да ни Дуле ни његова жена нису могли ни ока склопити. Доносили су му воде, а жена је говорила да пије по три гутљаја „јер то помаже“. С првим свитањем зоре, Дуле је отишао у обилазак са пушкомитрањезом на готовс опасан реденицима и окићен бомбама. Када је ушао у кућу, негдје око пола шест, Рашо је већ сједио и пушио трећу. Жена је рекла да је и попио трећу на што је Дуле рекао : „Е нека вала Рашо, нек ти је на здравље и спасење, али немој више, прво да једемо па да идемо“.

На путу до Пијеска нису срели ни живе душе. Стигли су релативно брзо, бар тако се Раши учинило иако није знао ни куда ни како иде. На улазу у Хан Пијесак зауставила их је „нека војска“ и рекли су да нема пролаза, али када је Дуле, онако висок и намргођен, изашао из аута и рекао: „Склањај се возим рањеника са Жепе!“, одједном се однекуд код аута створило више неких официра као да су га очекивали.

„Сви су хтјели нешто да питају, а мени није било ни до чега, нити сам знао шта да кажем и одакле да кренем. „Не знам, људи, ево идем три дана. Трчите тамо и спашавајте оне људе, готови су“, присјећа се Рашо.

Рашо није знао рећи ни докле је колона дошла ни да ли је прошла. Знао је само да су упали у неки кланац, да је колона пресјечена и да је задњи дио колоне био потпуно одсјечен. Сјетио се само оних страшних поклича „Аллах Егбер“ и дозивања: „предајте се, четници“.

Поред њиховог возила пристигло још једно возило, неки мали фургон и Дуле је изашао да се поздрави са возачем. Очигледно су се познавали и када се вратио рекао је да морају повући још једног човјека. Из фургона су у Дулетов ауто пренијели човјека на којег Рашо није ни обраћао пажњу, јер је био заокупљен питањима официра, али када се окренуо видио је човјека којег добро познаје и који је био у колони. Бориша Короман. Готово у исто вријеме су им се срели погледи и готово у исто вријеме су питали један другог: „Па откуд ти човјече, зар си жив?“

На путу до Пијеска, Бориша је испричао Раши да су га „балије“ заробиле у неком селу и да су га тукли а онда су отишли да прославе „лов“ док га је неки „дедо“ чуво. Бориша је увијек био способан и јак за сваке прилике и чим је дедо отишао на пишање, бомбу коју је чувао за себе бацио је међу „своје ловце“ и дао се у бијег колико је могао ношен снажном жељом да преживи и више пузећи него трчећи дошао до неких штала изнад села Џимрије, гдје су га нашли неки сјекачи и повезли према Пијеску.

„Прва позната особа са Пала, коју смо видјели на Хан Пијеску, била је Новка Јасика, медицинска сестра, која се обрадовала својим Паљанима, превила ране и мени и Бориши па смо и наздравили по једну ракију, а онда је неко дошао и рекао да нас одмах „пинцгауером“ возе на Пале. Тај возач ме довезао кући и за десетак минута је кућа била пуна неког народа. Сви су хтјели нешто или за некога да питају, али ја на жалост нити сам знао шта да кажем нити сам имао шта да кажем. У болницу Коран сам се јавио након дан–два јер ме рана почела да пече и почео је да излази гној и нека сукрвица. Докторица ме право „нарезилила“, узела скалпер и наживо ми исјекла рану што ме више бољело него само рањавање. Ране сам извидао мелемом бабе Јање. У болницу се више нисам јављао, а на тијелу и души су остали трајни ожиљци“, казује Рашо.

Рашо је касније сазнао да је Дуле Пајић погинуо на Сјемећу, да је иза Дулета остала жена и троје дјеце, да су живјели јако тешко, а Рашо им је у знак захвалности одмах послије рата за подршку послао електрични шпорет.

Неке приче дуго остану без свједока, неке без записа, а неке без гласа који би их изговорио. Захваљујући вјери, Рашо је испричао своју причу.

1 од 6

Посебна захвалност г. Горану Васићу на уступљеним фотографијама за потребе ове приче. Ове фотографије нису само драгоцјени свједок једног времена. Оне су свјетлост на ликове који више нису са нама, траг о људима који су били дио овог догађаја и тихо свједочанство о ономе што вријеме не смије да избрише.

Аутор Б.К.
Август 2026. године

(www.palelive.com)