Тирол на Каловитим брдима: Заборављени пројекат Хотела Пале

На Каловитим брдима, изнад Пала, почетком прошлог вијека требало је да осване хотел какви су се тада могли видјети у алпским и тиролским одмаралиштима — са балконима, дрвеним галеријама, црвеним кровом и малим торњем са вјетроказом.

Хотел је требало да има дванаест соба, дрвене галерије и балконе, купатила, властити водовод, па чак и шталу за коње. Са његових прозора и тераса поглед би падао на Романију и Јахорину. На папиру је, чинило се, све било спремно — од крова до посљедње цијеви. Недостајало је само оно најважније: да неко почне да гради.

Данас о том хотелу свједочи деветнаест архивских листова, насталих крајем 1907. и током 1908. године. На њима је исцртан готово читав његов будући живот — од тлоцрта и фасада до водовода, цистерне, пумпи и помоћних објеката. На једном од листова стоји једноставан наслов: HOTEL PALE, а испод њега: Сарајево, мај 1908. године.

Био је то озбиљно разрађен пројекат Земаљске владе за Босну и Херцеговину, настао у њеном Грађевинском одјељењу. И управо ту почиње најзанимљивији дио приче — јер иза нацрта хотела крила се зграда која је већ постојала. Само што у њој нису боравили туристи, него војници.

Када је воз приближио Пале Сарајеву

Само неколико деценија раније тешко да би неко на Палама планирао озбиљан планински хотел. Аустроугарску управу у почетку су овдје много више занимале шуме него туристи. Још 1879. године на Палама су постојале двије савременије пилане, а дрвена грађа била је један од главних разлога због којих је нова власт почела озбиљније гледати према овој котлини.

Онда је стигла жељезница.

Источна пруга Сарајево–Увац, са одвојком према Вардишту, грађена је од 1902. године, а у саобраћај је пуштена 4. јула 1906. Пале су добиле станицу и одједном више нису биле забачено планинско мјесто до којег се долази дугим путовањем. Од Сарајева их је дијелила отприлике једна вожња возом.

А воз није довозио само раднике и робу. Довозио је и људе који су долазили због нечег сасвим другог — чистог ваздуха, шуме, лова, лијечења, шетње и одмора.

Већ 1907. године Рудолф барон Малдини Вилденхајнски у загребачком „Планинару“ пише о Палама као мјесту у које долазе људи са плућним тегобама, тражећи опоравак у планинском ваздуху и мирису црногоричне шуме. Помиње уређени перивој, нове љетниковце, вилу енглеског конзула, неколико гостионица и Сарајлије које овамо долазе недјељом и празницима.

Данашњим рјечником рекли бисмо да је туристичка потражња већ постојала. Само што је почетком двадесетог вијека нико тако није називао.

Пале су имале планину, шуму, пругу и госте. Недостајао им је прави хотел.

Земаљска влада је, изгледа, процијенила да је дошло вријеме да га добију.

Хотел није требало градити из темеља

Највеће изненађење појављује се када се архивски цртежи пажљивије упореде. Будући Хотел Пале није требало зидати од темеља.

Зграда је већ постојала. Била је — војна касарна.

У децембру 1907. године Грађевиснко одјељење израдило је један сет цртежа на којем је приказано постојеће стање касарне, а затим други, на којем се иста грађевина појављује као хотел. Исти основни зидови, исти распоред прозора, исто степениште, исте етаже. Али оно што се догађало иза тих зидова требало је потпуно да се промијени.

Велике војничке спаваонице биле би подијељене у хотелске собе. Простор у којем су до тада боравили војници требало је да прима излетнике, болеснике на опоравку и госте из Сарајева.

Касарна је стајала на Каловитим брдима и била саграђена прије 1900. године. Уз њу су већ постојали прилаз, ограђена парцела, подрум и помоћни објекти, а једна засебна зграда имала је праоницу и шталу.

Међу бројним мјерама, линијама и архитектонским ознакама налази се и један готово поетичан детаљ. Уз руб ситуационог плана неко је оловком написао „ROMANJA“ и „JAHORINA“, а поред назива повукао стрелице.

Тешко је знати шта је тачно било у глави човјека који их је уписао. Али је тешко и не помислити да је већ тада схваћено оно на чему ће се туризам овог краја заснивати читав вијек касније: поглед, планина и природа били су дио вриједности самог мјеста.

Како се касарна претвара у хотел

Пројектанти нису имали лак задатак. Требало је од једне прилично строге војне грађевине направити нешто у шта ће гост из Сарајева пожељети доћи на неколико дана.

Зато нису много мијењали саму конструкцију. Мијењали су њено лице.

На цртежима из 1908. године стара касарна добија дугачке дрвене галерије, балконе, доксате, резбарене стубове и декоративне забате. Виши дио зграде добија алпски изглед и мали торњић са вјетроказом, док је на другој страни замишљена велика дрвена лођа на два нивоа. Војничка зграда постепено је облачена у рухо планинског хотела.

Сачуван је и један акварел који нам омогућава да видимо оно што технички цртеж не може показати. Зидови су требали бити бијели, кровови црвени, око прозора су замишљени топли црвено-окер тонови, а зеленило би се пело уз дрвене галерије.

Када се тај цртеж погледа данас, лако је замислити сцену која се никада није догодила: воз стиже из Сарајева, гост се пење према Каловитим брдима, а између четинара се појављује хотел са црвеним кровом и балконима. У даљини планина, испред зграде коњи и запреге, на тераси гости.

Ипак, како је пројектовање одмицало, појављују се и знаци штедње. Једна велика веранда са перголом нестаје из касније верзије, а поједини дијелови постају једноставнији.

Хотел је, изгледа, стигао у фазу у којој се више није само цртало — него и рачунало.

Два сата рада за једну пуну цистерну

Ако су фасаде најљепши дио документације, план водовода је свакако најзанимљивији.

Хотел је требало да има купатила, каду, клозете и текућу воду. Данас то звучи као нешто што се подразумијева. Године 1908, на Каловитим брдима, то је био озбиљан технички подухват.

Електричних пумпи није било. Ни на једном од сачуваних листова не појављује се електрични погон.

Извор је био каптиран око двјеста метара ниже од хотела (вјероватно у Криводолима). Вода је одатле текла до сабирног бунара изнад којег се налазила мала дрвена кућица са ручном пумпом и великим замајцем. Неко је морао окретати тај точак и потискивати воду према цистерни која је већ постојала уз касарну.

Затим би друга ручна пумпа воду из цистерне дизала кроз зграду до резервоара на тавану. Одатле је све постајало једноставније: вода је под дејством гравитације силазила према купатилима и славинама.

Према прорачуну који произлази из цртежа, пуњење таванског резервоара могло је захтијевати око два сата окретања замајца.

То значи да је нечији радни дан у хотелу могао почињати много прије него што први гост отвори очи.

У приземљу су, занимљиво, биле предвиђене просторије за портира и особље, у близини мјеста на којем се налазила пумпа. Можда случајност, а можда врло практичан распоред.

Данас отворимо славину и не размишљамо о томе одакле вода долази. Гост Хотела Пале би 1908. године такође само отворио славину.

Само што би неко прије њега два сата окретао велики гвоздени точак.

То је можда најбоља слика онога што је луксуз значио прије више од једног вијека.

Шта се догодило са хотелом?

До маја 1908. године пројекат је био разрађен далеко више него што би се очекивало од неке успутне идеје. Постојали су детаљни планови зграде, фасаде, водовод, пумпе, цистерна и помоћни објекти.

А онда се траг прекида.

Пројеакт хотела никада није заживио.

Датуми су занимљиви. Посљедњи цртежи потичу из маја 1908. године. Пет мјесеци касније, 7. октобра, Аустроугарска је прогласила анексију Босне и Херцеговине и започела је велика политичка криза која је промијенила односе на Балкану.

То је важно због једноставне чињенице: зграда коју је требало претворити у хотел била је војна касарна. Налазила се изнад паљанске котлине, у близини нове пруге према истоку. У времену растућих политичких и војних напетости тешко је претпоставити да би војска радо препустила такав објекат туристима.

То, међутим, остаје само могуће објашњење. Ниједан до сада пронађен документ не доказује да је пројекат обустављен због Анексионе кризе.

Деветнаест листова из којих можемо пуно научити

Касарна је на крају остала касарна. Преживјела је и Први свјетски рат, а након њега добила је сасвим другачију намјену — претворена је у основну школу.

Хотел је имао мање среће. Остао је на папиру, међу цртежима, мјерама и потписима људи који су га замишљали. Ипак, можда је управо у томе најзанимљивији дио ове приче.

Људи који су прије више од једног вијека пројектовали Хотел Пале нису могли знати како ће изгледати туризам у двадесет првом вијеку. Нису могли знати за ски-лифтове, велике хотеле, викенд-насеља и хиљаде гостију који ће једног дана долазити на Пале и Јахорину.

Али су једно, изгледа, добро разумјели: вриједност овог краја била је у планини, шуми и чистом ваздуху. И нису мислили да је довољно само подићи зграду у таквом окружењу. Хтјели су да и сама зграда буде дио доживљаја — са дрвеним галеријама, балконима, украшеним забатима и архитектуром која не покушава да надвлада планину, него да јој припада.

Да је Хотел Пале заиста изграђен по тим цртежима, тешко је повјеровати да данас не би био један од препознатљивих симбола овог краја. И, речено језиком нашег времена, вјероватно би постојао читав ред оних који би жељели фотографију испред његових балкона за Инстаграм.

Управо ту ова прича стара више од једног вијека постаје необично савремена. Она нас подсјећа да су градитељи некада добро знали да архитектура није само квадратни метар корисног простора. Она је могла бити украс мјеста, његова разгледница и реклама, нешто по чему се један крај памти.

Данас, када се по нашим планинама често гради брже него што се размишља о томе шта ће иза те градње остати, можда вриједи поново погледати ове старе цртеже.

Не зато да бисмо градили као 1908. године, него да бисмо се присјетили једне једноставне идеје коју су њихови аутори очигледно добро разумјели: најљепша зграда на планини није она која се са њом такмичи, него она због које нам се чини да је ту одувијек и припадала.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир / Архивски пројекат пронашла: Ивана Јакшић)