Повеља, односно заклетва босанског бана Матеја Нинослава из марта 1249. године, припада најстаријем слоју сачуваних докумената средњовјековне Босне. У њој босански бан Дубровчанима гарантује мир, слободу кретања и трговине, ослобођење од дажбина, правну заштиту и прецизно уређен начин рјешавања спорова.

Посебну пажњу привлачи одредба у којој се четири пута помиње Србљин, односно Србин, и четири пута Влах. Ови називи употребљени су за двије стране у правном односу: Нинослављеве поданике и Дубровчане.

Оригинал исправе чува се у Архиву Српске академије наука и уметности, у Старој збирци под бројем 409. Написан је на пергаменту величине приближно 204 × 337 милиметара. Пергамент је тешко оштећен, а дио доњег лијевог угла некада је откинут. Текст је данас толико нечитљив да је савремено издање приређено дјелимично према Шафариковом факсимилу, а дјелимично према старијим штампаним издањима.

Потврда ранијих повластица Дубровнику

Повеља се датира у 1249. годину, а њен издавалац био је бан Матеј Стефан (Нинослав), владар Босне у раздобљу снажних политичких и вјерских притисака. Документ је настао послије времена крсташких похода, у околностима када је бан Нинослав признавао врховну власт Угарске, а Босна се више од сто година налази одвојена од остатка српске државе.

Нинослав је Дубровчанима потврдио раније трговачке повластице, које су, према тексту повеље, имале утемељење у времену бана Кулина. Повеља је истовремено важан извор за проучавање језика и правних обичаја средњовјековне Босне.

Четири помена Срба и четири помена Влаха

У тексту повеље становништво Босне означено је именом Срби, док су Дубровчани означени као Власи, односно Латини. Повеља тако разликује двије стране чији су међусобни односи били предмет договора.

У одредбама које се односе на поступање у случају крађе и других спорова, повеља разликује „Србина“ и „Влаха“. Назив Влах у овом документу односи се на Латине, односно Дубровчане, а не представља општи назив за све становнике појединих крајева.

Помен Срба у Нинослављевој повељи има посебну вриједност за историју Босне. Ријеч је о раном сачуваном писаном трагу у којем се у босанској владарској исправи именује становништво Босне.

Четири сачуване исправе бана Матеја Нинослава

Од бана Матеја Нинослава сачуване су четири заклетве, односно уговорне исправе упућене дубровачком кнезу и Дубровачкој општини. У три од четири исправе помињу се Срби и Власи. У другој повељи Нинослав обећава Дубровчанима заштиту у случају сукоба са рашким краљем:

• прва, приближно из периода 1232–1235. године;
• друга, из периода 1235–1236. године;
• трећа, од 22. марта 1240. године;
• четврта, из марта 1249. године.

Језик и писмо средњовјековне исправе

Повеља бана Нинослава писана је ћирилицом и српским језиком. Средњовјековне повеље нису биле само правни акти него и извори за проучавање писмености, језика и културних веза на простору Босне.

Називе народа и друштвених група у средњовјековним изворима треба тумачити у оквиру времена и намјене документа. Ипак, помени Срба и Влаха у Нинослављевим повељама остају важни за проучавање средњовјековне Босне.

Политички положај Босне у вријеме бана Нинослава

Вријеме бана Матеја Нинослава било је обиљежено сложеним положајем Босне. Земља је била под снажним угарским утицајем, а крсташки походи и инквизиција оставили су трага на политичке и вјерске прилике. У таквом окружењу одржавање веза с Дубровником имало је велики значај за трговину и комуникацију.

Нинослав је, поред положаја босанског бана (boszniai bán, bánság), био и сплитски кнез. Иако је његова власт била повезана с различитим просторима, у повељи која се односи на Дубровчане не појављује се помен хрватског народа. Документ, међутим, јасно употребљава називе Срби и Власи у одредбама које уређују односе људи из Босне и Дубровника.

Повеља бана Матеја Нинослава остаје једно од најзначајнијих свједочанстава о правним односима, писмености и употреби назива Србин и Влах у средњовјековној Босни.

Текст повеље из марта 1249. године

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Љета оваплоћења Господа нашега Исуса Христа, хиљаду… мјесеца марта, индикта… Ја Матија Стјепан, по милости Божјој велики бан босански, са мојим братом и са мојим бољарима који су овдје ниже записани, заклињемо се теби Јакову Далафину, кнезу дубровачком, и свим властелинима и свој градској општини, у Господа Бога нашега Исуса Христа, и у Пречисту Богородицу Дјеву, Владичицу Марију, и у часни животворни крст, и у света Божја јеванђеља и Светога Влаха, блаженог мученика, и све свете који су од памтивијека угодили Богу. Својом вољом, чистим срцем, у правој вјери, без икакве преваре и без зле намјере, обавезујемо се да ћемо с вама бити у вјечном и чврстом миру, у искреној љубави и у свакој правди.

По нашој земљи и области којом владамо можете се кретати слободно и без сметње, без плаћања десетине и било каквог другог давања. Наши поданици, наши људи и наши управитељи дужни су да вас поштују и штите од зла, у доброј вјери.

Ако вам неко од наших поданика или људи нанесе неправду, нека му се суди преда мном. Ја ћу му праведно судити. Ако вам не обезбиједим правду, онда је кривица моја.

Ако заратите с рашким краљем, нећу предати ни вас ни вашу имовину, него ћу вас заштитити заједно са свим што посједујете.

О свему што се догодило, било раније или касније, нека се одлучује на суду и нека не буде самовољног одузимања имовине.

Када дођем у Дубровник, нико нека не устаје против мене. Сада сам у својој земљи: ко има неко потраживање или тужбу, нека је изнесе, јер сам спреман да учиним правду. Ако не спроведем праведну парницу, онда је кривица моја.

И још ово: ако Србин тужи Влаха, нека се парница води пред дубровачким кнезом; а ако Влах тужи Србина, нека се парница води пред баном.

Због кривице једнога не смије се одузимати имовина другом Влаху нити другом Србину. Никаква наплата или одузимање нека се не врши од другог Србина нити од другог Влаха, него само од самога кривца.

Ако неко међу њима учини неправду, нека се та неправда исправи правдом.

Овај мир и ово обећање не смију се раскинути нити погазити ни на који начин и ни из каквог разлога, него морају остати чврсти довијека.

Хоћемо да све што је овдје написано заувијек остане на снази и да га поштујемо ми сами, наша дјеца, наши унуци, наши поданици и наши људи.

А ко ово прекрши, било да то учинимо ми сами, наши синови, наши унуци, наши кметови или ко год од наших, нека га прокуне Бог, света Богородица и сви свети који су овдје поменути.

Мир Божји с нама. Амин.

Ови су се заклели:

кнез Угрин,
кнез Радона,
казнац Грдомил,
казнац Семијун,
војвода Пурча,
пехарник Грубеша,
казнац Бјељхан,
Јеж Обченовић,
Домаслав Гунетић,
Хранислав Сврачић,
Радоје Друговић,
Берислав Банић,
Какмуж Одрамчић,
Влкота Влкасовић.

(www.palelive.com / Пише: Владимир Станишић)