„Јеси ли ти С.К. још члан Радничког савјета?“ Пита ме директор Млађо у мушком тоалету. Користио је још увијек наш заједнички WC.

Бивша канцеларија, са тапацираним вратима, била тада близу наше Припреме алата.

„Па тек сам изабран…“

„Е, ниси више! Гласао си против да се прими она одбојкашица. И још си бунио
људе…“

Кад ли је прије сазнао? Тај састанак био јуче поподне?! Знам ко је одмах отрчао да
ме опањка. На том радничком савјету сам се противио што се прима већ четврти професор фискултуре у нашу фабрику моторних дијелова. Управо тих дана дифовац Сејо, који никад ништа није радио, је украо неколико пари фабричких скија, па је била афера и дисцилински поступак против њега.

Директор Младен је дошао негдје 1975. године у Фабрику „Фамос“ на Коран по декрету.

Фабрика је дотад била потпуно замрла, а радници ПДМ-а (највећег ОУР-а ) су по читав
дан играли ћизе у радничкој полупразној хали. На првом Збору радника нови директор је јавно обећао оживјети производњу клипњача и брегастих вратила за Мерцедес и још да ће запослити све чланове наших породица! Али само ко буде хтио радити. Нерадницима и угурсузима је јавно и отворено опсовао мајку мајчину.

Био је то омален уредан човјек с поткресаним брчићима, увијек са затегнутом краватом и у предугачким рукавима радног мантила.

Али, нећете вјеровати, директор, иза кога стоји ондашња Партија, долази на посао
у пола шест ујутро, а одлази тек у око десет увече!! Обично бане и викендом у фабрику да обиђе раднике који раде прековремено. Вјероватно се наш Младен Тодоровић угледао на чувеног Емерика Блума, директора тада великог, богатог Енергоинвеста. Посебни су то били људи. Нема то везе са системом власти. Способни, јединствени.

Плате прво редовне, а потом скочише. И за 5-6 година настаде и прочу се изузетно
продуктивна и јака фабрика на малом нашем Корану. Ради се у три смјене. Дијеле се
станови, кредити за куће, већ са стечених петнаестак година радног стажа. Није то тако било у другим предузећима. Инжењери добијају кадровске станове чим се запосле. Седам-осам аутобуса редовно довлачи раднике из Сарајева на наше мале Пале, а још више редовних аутобуса свакодневно са цијеле територије наше општине, наравно с плаћеном мјесечном картом. Било је тада преко 1500 радника на Корану.

Направљена и асфалтирана посебна пјешачка стаза од Пала до Фабрике. Дугачке колоне индустријских радника ујутро журе пјешице на посао јер си морао ући на фабричку капију у пет до седам.

Амбуланта с љекаром и стоматологом у фабричког кругу на услузи. Велики ресторан са
врхунском храном, с бесплатним боновима. Дом културе потуно уређен у фабричком
кругу такође. Инжењер хортикултуре уређује паркове и уљепшава их цвијећем… Фарбају се старе сиве војне машине у зелену природнију боју, пријатнију за око. Педантно жуто обојене линије за кретање дизалица и виљушкара.

Стварно се, и то по Правилнику, запошљавају дјеца радника, њихове жене… Радило нас је по троје из једне породице у том предузећу. Телевезија често долази да сними и популарише овај рад и успјех. Освајају се нови производи.

Дисциплина и хијерархија војничка! Круг опасан високом жицом. Сјећам се да су
једном отуштана тројица чувара који су украли нешто ситно за своје кућне потребе. Баш им је приспјело.

Сад је тешко и повјеровати да су металци са Корана били на А-листи квалитета
њемачког Мерцедеса. Било је врхунских „летећих мајстора“, „реглера“ и „опитних ВК
мајстора“ који су знали „наштеловати“ тридесетак различитих машина. Посебно су
награђивани иноватори који су идејом унапређивали процес производње. Занатским
занимањима у средњој школи се додјељују стипендије и дјеца се одмах запошљвају већ са осамнаест година.

Синдикат финансира бесплатно љетовање у Градцу и у Купарима у камп-приколицма. Синдикалана бесплатана викенд путовања широм Југославије. Сјећам се једног викенда на Бабином куку код Дубровника у хотелу А категорије. Додуше зими, али
је било баш конфорно и весело.

Награде за јубиларни стаж од 20 и 30 година вјерности Фамос Корану… Школују
се интерно пословође. Многи бољи мајстори су ванредно тада завршили Организацију
рада у Новом Саду и стекли вишу и бољу школску спрему.

Један мали, Велики Млађо Тодоровић, је имао изуетан смисао за организацију посла, а уз то је био невјероватан радохолик. По инерцији и команди и сви руководиоци долазе по сат времана раније…

Прије Младена смо састанке и комисије сматрали бесполичењем, а од доласка Тодоровића на Пале смо многи сазнали да су напримјер ти јутарњи производни састанци и припрема посла најтежи дио радног дана.

Наравно одмах сам избачен из тог Радничког савјета, а шеф Припреме алата ми
додаје додатни реферат и свакодневно ме притишће радним проблемима. Почео ме слати на те страшне јутарње састанке (код Новице) у производњу. А тамо је рат: да ли је за застој фабричке линије крив алат, машина или човјек. Најчешће је (и најлакше било оптужити) Припрему. Имали смо тада око 5000 различитих алата смјештених у десетак складишта који су морали бити увијек исправни, оштри и на располагању производњи која је била светиња.

Под притиском и стресом прво сам почео да гријешим, па онда да боље планирам
динамику набавке алата, да ургирам најхитније и испоштујем свето правило да
производна линија никад не смије стати због алата. Без алата нема никаквог заната, а
припрема је најважнији дио сваког посла! У невољи сам научио напамет деветоцифрене Фамосове интерне шифре најважнијих и најпречих алатки (нпр. ножеви су почињали са 061…. бугије са 064…. , глодала са 084…. итд). Тај наш престроги шеф Припреме алата је знао бар 3000 таквих цифара наизуст, ваљда и он од невоље и Млађовог притиска.

И ја, зачудо, заволим његово величанство Алат. Некако ти тако лакше, љепше и изазовније.

Али Млађо је био онај вођа који је позивао да, ко хоће са њим, иде за њим.

„С.К. мораш вечерас, послије посла, у пола шест, преузети тростепене бургије из
Фабике резног алата из Чачка и донијети их директно у другу смјену раднику на машину! Вебер не смије да стане, то је уско грло! Ако стане та CNC машина стаће све три смјене. Рашид ће те возити“.

Чекамо Рашид и ја у бијелом голфу у Хан Дервенти. Знамо регистарски број аутобуса. Ето га (чачанска Ракета и возач са краватом) улеће у окуку, некако пребрзо. Ми
изашли обојица и машемо… Он нама такође маше (ко Тито) и профура за Сарајево!!! Шта њега брига ко шта шаље по аутобусу!

„Шта ћу, Рашиде, не смијем сутра на посо…“

Нисам никако успио заспати, цијелу ноћ. Ујутро страшни шеф већ обишао
производњу и чека у канцеларији…

„Ковачевићу, иди у кадровску код Фикрета, узми радничку књижицу! Добио си
отказ!“

Дословце, хоћу да заплачем.

„Махали смо… туц муц…Пролеће…“

У канцеларији тајац ко кад табут спуштају у црну земљу… траје ко година…

„Е, мој С.К. Никад од тебе планер алата. Ниси ни за шта! Ја сам, мој Ковачевићу, синоћ обишао другу смјену и видио да Вебер и ДБ линија стоје. Нема тростепених бургија. Упалим своје ауто и на Аутобуску станицу у Сарајаво. Питам за Ракету, ту и ту. Нађем прво аутобус, па возача гдје спава, преузмем бургије и донесем их за другу и трећу смјену. Спасио сам те од отказа! Али не може нико тако. Мора се проблем ријешити по сваку цијену. Морате бити савјесни и одговорни…Идете до краја! Нема оправдања…“

По казни добијем и трећи реферат (планер освајања). Зачуда, већа плата!? У једном моменту нисам знао како се зовем:

„Хало је ли то складиште Ремонта?“ зовем преко оног зеленог локалног телефона нашег складиштара, „Овдје Драганић… Има ли Ковачевића?“

Велика канцеларија Припреме алата се ваља од смијеха по радним столовима. И шеф се смије. Умије он и то…

Хвала му! Касније, кад сам био руководилац, кад смо нас неколико ушли у потпуно девастирану зграду Дома културе, почео сам долазити рано, а остајати од касно. И тако свако јутро до увече, пораниш и окасниш.Увијек би шеф и официр требали бити, примјер и први.

Све је увијек до добре организације и рјешавања проблема благовремено и одговорно. Нама је некад то личним примјером показао покојни Млађо Тодоровић. Лака му земља као и некадашњој, изузетној, паљанској металској производњи.

Нажалост, често риба од главе смрди. Како тада тако и сада.

(www.palelive.com / Слободан Ковачевић)