Огласи
Да је краљ Твртко I Котроманић крунисан у манастиру Милешева — данас се често доводи у питање, али ова чињеница није настала из пера српских историчара. Први који је то забиљежио био је дубровачки историчар Мавро Орбини, у свом капиталном дјелу Il Regno de gli Slavi („Краљевство Словена“), објављеном у Песару у Италији 1601. године.
Управо из његове књиге потиче податак да је Твртко био крунисан у манастиру Милешева, у коме су се тада чувале мошти Светог Саве, првог архиепископа српског. Вјековима се овај податак сматрао несумњивим, све до посљедњих педесет година, када почињу разне ревизије историје из политичких и националних разлога.
Мавро Орбини, који је био бенедиктинац и хроничар из Дубровника, имао је приступ дубровачком архиву и многим документима који до данас нису сачувани или су сакривени.
У својој књизи манастир Милешеву помиње три пута. Први пут на страници 252, гдје описује краља Стефана Владислава, сина Стефана Првовјенчаног, који је подигао манастир Милешеву и у њој сахранио мошти Светог Саве.
Други пут, на страници 358, Орбини говори о краљу Твртку Котроманићу, који је, уз помоћ српског кнеза Лазара Хребељановића, поразио великог жупана Николу Алтомановића, те смрти Ђорђа и Балше – проширио своју власт „од Боке Которске па све до манастира Милешева“.
У истом одјељку Орбини дословно каже:
„Послије смрти Ђорђа и Балше, Твртко заузе многе земље које су припадале краљевини Рашкој — од приморја око Дубровника и Котора, па све до Милешеве — и потчини Влахе, којих је било више од сто катуна.
А када је Твртко, освојивши толике земље, обузет великом славом и гордошћу, пожелио да се крунише и назове краљем Рашке, о томе обавијести угарског краља Лајоша, који се због тога веома обрадова.
И тако би године 1376. крунисан од митрополита манастира Милешева и својих монаха у цркви тога мјеста, и прозва се Стефан Мирча.Послије тога, он је владао у великом миру и благостању, а сви његови великаши и господа указивали су му велико послушање, нити се ко усудио противити његовој вољи.“
Овај навод Мавра Орбинија остаје једини сачувани извор који директно говори о мјесту Твртковог крунисања. Нема ниједног другог средњовјековног документа који то помиње — нити да се крунисање одиграло у Милешеви, нити било гдје друго. Међутим, Орбинијева верзија догађаја логично се уклапа у све друге познате историјске чињенице.
Милешева је у XIV вијеку имала огроман духовни и симболички значај као мјесто гдје су почивале мошти Светог Саве, првог архиепископа српског. Ту су Немањићи крунисани и сахрањивани, па је избор Твртка да баш ту прими круну својих „прародитеља господе српске“ — био симболички чин којим је потврдио наслеђе династије Немањића преко линије своје баке Јелене, кћери краља Драгутина.
У прилог Орбинијевом наводу иде и текст Тврткове повеље Дубровчанима од 10. априла 1378. године, у којој он сам говори о свом крунисању. У том документу стоји:
„Такође,
затим и мени, своме робу, за милост свога Божанства, дарова да ми процвјета изданак племенито укоријењени у роду мојему и удостоји ме двоструким вијенцем, како бих обима господствима управљао — прво испрва у богомданој нам земљи Босни, потом пак Господ мој Бог ме почасти да насљедим пријестол прародитеља мојих, господе српске, зато јер ти моји прародитељи, у земаљском царству царствоваше и на небеско царство преселише се.Ја, пак, видјевши земљу својих предака остављену након њих и да нема својега пастира, идох у српску земљу, желећи и хтјући оснажити пријестол родитеља мојих. И тамо ишавши, окруњен бих од Бога дарованом ми круном на краљевство прародитеља мојих, да будем у Христу Исусу побожан и од Бога постављени Стефан, краљ Србима и Босни и Поморју и Западним странама.
И потом почех с Богом краљевати и подизати пријестол српске земље, желећи што је пало уздигнути и што се разорило оснажити.“
Из ових ријечи јасно је да је Твртко примао круну у „српској земљи“, на „краљевству прародитеља својих“. Једино мјесто које у том контексту има и духовни и историјски континуитет јесте управо Милешева. Њен значај као гробнице Светог Саве и задужбине Немањића представљао је не само религијску, већ и политичку легитимацију новог краља.
С друге стране, фрањевачка црква Светог Николе у Милошеву, данас Милама, подигнута за вријеме бана Стефана II Котроманића, Твртковог стрица, није имала ту врсту традиције. Стефан II је, како би историчар Вјекослав Клаић записао, подлегао притисцима папе и Угарске, прешао у католичанство и радио за интересе Угарске. Таква црква, у оквиру фрањевачког самостана, није могла бити мјесто православног крунисања титулом Стефана.
У то врijеме, бан Стефан се разболио од тешке болести и умро 1357. године. Сахрањен је у цркви фрањеваца Светог Николе у Милошеву у Босни, коју је сам био подигао и обдарио.
Твртка није могао крунисати било ко други осим православног митрополита, јер је по средњовјековном обичају и византијском моделу, који је прихваћен и у српском краљевству, само високи представник црквене јерархије имао право да обави чин помазања и крунисања владара. Отуда и Орбинијева напомена да је краљ Твртко I био „крунисан од митрополита манастира Милешеве и својих монаха у цркви тога мјеста“ не оставља сумњу да је ријеч о православном обреду крунисања, по истом узору по којем су се крунисали Немањићи.
Зато све логичне, историјске и духовне везе воде ка закључку да је крунисање обављено у Милешеви — симболу јединства српске и босанске духовности, мјесту које је за Твртка представљало природни избор да „обнови круну својих прародитеља“.
Твртко I Котроманић је тиме постао не само краљ Босне, већ и законити наследник српског краљевства Немањића, који је у својој личности објединио два владичанства — босанско и српско. Његова круна у Милешеви није била само политички чин, већ и духовна веза између двије земље и једног народа који су дијелили исти језик и културу.
Тако је 1377. године у Милешеви обновљена круна Немањића, а Босна је постала краљевина.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)
