Šta to bješe ljubav – Drugi dio

Prošlo je nekoliko dana od tog nevremena i ja sam ponovo izgubio kontakt sa Milenom. Ova današnja omladina bi odmah rekla, pa što je ne zovnem telefonom ili ne pošaljem SMS, medjutim, ne znam da li je Milena tada imala telefon, ja, kao i mnogi sa Korana, tih godina nisam ga imao. Moj stari, kad je imao priliku da ga uvede je to glatko odbio. Nije on vjerovao tim novotarijama, a kad je telefon baš ono postao potreba, onda stara pošta nije više imala brojeva. Tek par godina poslije, kad je otvorena nova poštanska centrala i kod nas je osvanuo telefon. Znam samo da smo moj brat i ja sami morali kopati 50 dužinskih metara, da bi se kabal položio. Znam isto tako da je tada i većina mojih komšija takodje morala da kopa.

Bilo kako bilo, Milena kao da je u zemlju propala. Džaba sam obilazio oko njene zgrade, nje nema pa nema. Jedno veče, subota je bila, krenem u Bagrem, sa nadom da ću nekako ubiti veče, a u dubini duše sam mislio da ću i nešto saznati o njoj. U Bagremu, kao i svake subote, nigdje prazne stolice, niti koga od moje raje. Negdje se ugnijezdim za šank. Tek što naručih pivo, kad ono Arči, sa jednim plavokosim momkom. Odmah mi pridjoše. „Su, šta misliš ko je ovaj momak“, upita me Arči, srdačno mi pružajući ruku. Zagledah se u momka. Ma niko poznat mi ne pada na pamet. „Ma Zoka Milić, je l’ sad znaš?“ „Jebi ga Su, ja bih tebe poznao da te na Marsu vidim. Nos ti se nije nimalo smanjio. Nisi se ništa promijenio“, reče  plavokosi. „Ma jesi li to ti Zoka matere ti. Ma nikad te ne bih poznao“, gledao sam ga zapanjeno. „Pa ti prava lafčina, ma ništa pičato neće ostati na Palama od tebe“. Izgrlismo se tu, kao najrodjeniji. „Pa šta radiš moj Zoka, čime se baviš? Čujem da si ponovo doselio na Pale. Krug se, kao što vidim zatvara u zavičaju. Ako, ako“, završih svoj monolog.  „Vidim da imaš dobre informante, jeste tačno je. Stari umro, mi zamijenili stan. Ja sam više u Sarajevu, nego ovdje. Treba mi vremena da se priviknem na novu, staru sredinu, al’ eto, k’o što vidim, neće mi taj povratak teško pasti. Sad vas imam dvojicu, Tebe i Arčija. Imam još nekih porodičnih problema, ali proći će i to, pa  ću se moći opustiti i više sa ljudima družiti.“ „Kakvih sad porodičnih problema“, upitasmo uglas i ja i Arči. „Ma mladja sestra mi je u bolnici, gore u „Podhrastovima“. Upala pluća i ko zna šta još. Zamislite samo. Prošle sedmice, priča mi majka, došla kući odnekle, mokra do gole kože. Ko zna gdje je ono kislo, moj brate i s kim je bilo“, završi Zoka ojadjeno. Arči me prekorno pogleda, a ja onako šokiran, neoprezno prozborih. „Milena u bolnici“. Zoka me pogleda iznenadjeno i ispitivački. „Nisam znao da poznaješ moju sestru Su, nemoj mi samo reći da si ti na neki način u to umiješan“, u glasu mu se osjetila nervoza. „Moram biti iskren Zoka, ne samo da sam umiješan, nego sam u neku ruku i ja kriv za to“, rekoh skrušeno. „Bila je sa mnom. Bili smo na Golom Koranu kad nas je uhvatila kiša. Bio je prolom oblaka i nije bilo nikakve šanse da ostanemo suhi. Eto toliko da znaš. Veoma mi je žao za sve što se desilo. Ne znam na koji način da se iskupim“. „ Iskupićeš se ako sutra, sa mnom odeš joj u posjetu, gore u bolnicu. Ok? Od dva je posjeta, pa se vidimo pred bolnicom. Nego stanite, ma je li ono Deba Cicović zdravlja ti?“, promjeni temu. „Hajde me sad izvinite, samo za trenutak“, i ja i Arči vidjesmo gdje se grli i ljubi sa jednim tipom koga sam ja površno poznavao, a koji je bio neka fora, da li u komitetu, da li Savezu socijalističke omladine. Ma vrag će ga znati. Ja sam se od tih organizovanih tipova uvijek držao na odstojanju.  Pošto smo ostali sami Arči i ja,  naručismo još po jedno pivo. „Znao sam da joj se svidjaš, znao sam odmah, čim je onu noć odmah došla za nama u Dom kulture“, progovori Arči. „Arči, ja volim tu djevojku. Nikad nisam sreo nijednu sličnu njoj, vjeruj mi“, rekoh mu iskreno. „Slušaj Su, moram ti reći, ja vam iskreno  želim svu sreću. Dobra je to cura. Čuvaj je k’o oko u glavi. Jesi li me čuo?“ Dok smo mi tako pričali vidim da onaj Deba gura Zoku u našem pravcu i čuh kako mu govori: „Ma pitaj ga bar, ništa ti neće biti“. Zoka dodje do mene i reče: „Kaže Deba, čuo od nekoga, da ti imaš neko pojačalo“. Klimnuh potvrdno glavom. „E vidiš u Omladiskoj organizaciji odlučili da zatvore ono disko u Domu kulture. Potpuno je neuslovno. Kad se prikazuje film u kinu gore na spratu, muzika je dolje u holu toliko glasna da se ljudi ne mogu na film koncentrisati. I tako su odlučili da nadju adekvatnu prostoriju i to u zgradi starog kina. Ogromna prostorija, a propada. Neko je pomenuo tebe, da se razumiješ u muziku i da imaš opremu. Počeli bi sa diskom već sljedeće subote. Interesuje ih šta ti misliš o tome? Ne bi džaba radio, kažu. Ako nećeš kaži odmah, pa da pitaju druge, Bracu Biloša , Radivoja Marinkovića i ne znam koga još. Nekog Kineza valjda“. „U principu, nemam ništa protiv“, progovorih „jedino ne znam, da li je pojačalo dovoljno jako za toliku salu. Ono je jako 80 vati“. „Ma dovoljno je to Su, vjeruj mi“, reče Zoka, „ i ja se ponešto razumijem u muziku, a i sam imam dosta muzike. A šta slušaš ti, zdravlja ti? Koliko se ja sjećam, da si u osnovnoj, još onda imao dobar sluh. Pjevao si nam one pjesmice na razglas, a glasić ti bio k’o u slavuja. Ono, „ ..u jednoj zimskoj noći, gdje bješe visok brijeg, zamrzo se potočić i prekrio ga snijeg“. Ja i sad zasuzim kad se sjetim tvog glasića“. „Je l’ to ti mene zajebavaš Zoka, zdravlja ti“, upitah pomalo uvrijedjen. „Ma ozbiljno ti govorim Su. Ti sa svojim glasićem i Zoran Kusmuk sa frulom ste mi ostali duboko u sjećanju. A ne reče mi još, kakvu muziku slušaš. Nije valjda ono „Fly Robin fly“ ili Raspućin“, upita, ovaj put ozbiljno. „Ma Zoka, ja sam ti roker. Black Sabath, Deep Purple, Uriah Heep, Led Zeppelin, Rolling Stones, Pink Floyd, Iron Butterfly, Doors, Queen, Cream, Hendrix. Je l’ ti dosta?“ izbiflah prvo što mi je bilo na pameti. „Hehe, dobar si dobar, za početak“, pomalo će nadmeno Zoka. „Pa šta, da kažem Debi, da pristaješ, je l’ da? Klimnuh potvrdno glavom. „Ma takvog te volim. Stari dobri Su. Još hoćeš i zet da mi budeš.“ „Zajebaji, zajebaji“, rekoh sad već opušten, „nego, jedino imam jedan uslov, a to je,  da u to udje i moj drug Tupče, kao ortak. On ima dobre zvučne kutije i jedan gramofon, a longplejki, sigurno najviše na Palama. Ja imam drugi gramofon i miksetu i to je dovoljno za početak, k’o što i sam vidiš. Eto to je moj uslov, pa ga pitaj“. „Ma prihvataju oni to garant, jedan manje ili više ne mijenja ništa, važno je da se narod veseli“, završi veselo Zoka. 

Nisam ostao dugu u Bagremu to veče. Nekako sam htio biti sam. Izvinio sam se društvu i krenuo kući. Bože, šta je sa Milenom. U bolnici. A nije da joj nisam govorio da ćemo pokisnuti. Osjećao sam se krivim. Znao sam, da sam u dubini duše htio, kao i ona, da ostanemo zajedno što duže možemo, pa makar i pokisli. Eto, ja nisam ni kijavicu uhvatio, a ona upalu pluća. Ali, ne ide se u Podhrastove samo zbog upale pluća, nešto je to puno gore. Crne slutnje su me obuzimale. Nisam dugo mogao zaspati. Pušio sam cigaretu za cigaretom. Već su mi se smučile. Upalim kasetofon. Probudih brata koji je spavao na drugom kauču. „Šta ti je, jesi li poludio? Muzika u ovo doba“, progundja bunovno. Na kasetofonu Pink Floyd, „Lunatic is in my head“, stihovi odzvanjaju u mojoj glavi. Slušam, grlo mi se steglo, a suze mi same naviru. Ma možda nije toliko strašno, kritikujem sebe. Ti je već sahranio? Moraš li baš u svemu pretjerivati?  Bože, samo da joj bude dobro.

Kako i kad sam zaspao, ni sam ne znam. Probudio se u dvanaest po podne, a onda sve navrat na nos. Za pola sata mi polazi autobus. Nemam vremena ni jesti. Pade mi na pamet da joj ponesem nešto za čitanje. Odlučih se da ponesem nekoliko „Alan Fordova“ iz moje gotovo kompletne kolekcije. Nek’ se malo razveseli, mislio sam. Oko dva sam bio na kapiji bolnice u Podhrastovima. Sretoh i Zoku, koji je bio sa majkom. On mi pridje i šapnu: „Soba 20, C odjeljenje. Dodji za jedno pola sata, kad mi završimo posjetu. Možeš i sa nama, ali vam je bolje da budete sami. Ja ću u medjuvremenu izvesti majku, hehe, da vam ne smetamo“ i šeretski mi namignu.  Nadjoh negdje slobodnu klupu u bolničkom parku. Da ubijem vrijeme, počeh čitati „Alan Forda“. Nosio je naslov „Ucvjeljeni diktator“. Već na prvoj stranici se počeh smijati. Vjerujem da će se i njoj svidjeti. Ni sam ne znam koliko sam cigareta popušio, čekajući nervozno da prodje tih pola sata. Ipak, Alan Ford mi je popravio raspoloženje i ubio vrijeme. Taman kad sam htio prestati čitati, osjetim da mi je neko iza ledja, a onda su mi ruke prekrile oči. „Pogodi ko je“, čujem njen tih i pomalo promukao glas. Slatki trnci mi prodjoše kroz kičmu. „Ljubavi moja“, promucah. Skinuh joj ruke sa mojih očiju, a ona mi se odmah objesi o vrat. Ne prestaje da me ljubi. Ne daje mi vremena ni da je pogledam, ni da riječ progovorim. „Kako sam te samo čekala, a nisam znala kako da ti javim“, poče svoju priču. „Stani malo, da te vidim, pričaćemo poslije“, zaustavih je. Gledao sam je ispitivački. Bila je vidljivo blijeda, modri kolutovi ispod očiju. Usne bez trunke krvi. Njene zeleno-plave oči su vidljivo upale u očne duplje. „Milena, ti si veoma bolesna“, prošaptah očajno. „Su, ma sad sam dobro, kako mi je bilo. Ma kaki dobro, odlično. Počelo je prvo sa temperaturom isto veče kad smo se vratili sa Golog Korana. Poslije sam sve vrijeme bila u bunilu, u polu snu. Dobro me saletilo. Doktor Zvonko, kad me poslije dva dana pregledao, odmah me poslao u bolnicu. Kažu ovdje, jaka upala pluća, primam injekcije dva put dnevno. Medjutim, na rentgenu je doktor našao sjenku na desnom plućnom krilu, što ga posebno brine. Nada se da će sa pencilinima nestati, eto to je to, da ti ništa ne lažem.“ „Šta kažu, koliko ćeš ovdje ostati“, upitah. „Dok mi ne bude bolje i dok ti potpuno ne ozdravim, ljubavi. Slutim da će to potrajati, ali sad znaš gdje sam i to mi je najveća utjeha. Znam da ćeš mi dolaziti u posjetu, je l’ tako Su“, upita me sa nekom strepnjom u glasu. „ Ma neću ti dati mira ljubavi, ostajaću s tobom toliko dugo, dok ti ne dosadim i dok me sama ne otjeraš. Evo donio sam ti nekoliko Alan Fordova, imam sve od prvog do zadnjeg broja, sve ću ti ih donijeti, ako ti se svidja to čitati“. „Šta kažeš, imaš sve i jedan Alan Ford? Pa ti si lud Su. Pa to je moj najdraži strip. Ohhh Bože. Tebe zamišljam, baš kao Alan Forda. Moj neiskusni dobri, naivni a dobrodušni heroj“. „A ja sebe sa ovom nosinom zamišljam kao Bob Rock“, rekoh, pomalo se sam sebi podsmjehujući. „Ma daj Su, kažu da duži nosevi odaju plemenito porijeklo, medjutim tvoj nos je potpuno u redu i meni se svidja, jedino što si ti sam sebi navukao komplekse, ako to čovjek to tako može nazvati“, reče ozbiljno. „Ma ja se samo šalim ljubavi“, rekoh. „Nego ima jedna novost, znaš. Od sljedeće subote počinje disko u „Starom kinu“, je l’ znaš gdje je to“, upitah. „Kako ne bih znala“, reče, „to je kod onog spomenika onom narodnom heroju“. „E, upravo tu, uz pomoć tvog brata, počinjem ja tu raditi i puštati muziku“. „ Ma super dragi moj, mom bratu si, vidim po njegovom ponašanju, baš drag. Da si samo vidio kako je majku brzo odveo odavde, a meni ono namignuo i šapnuo, da si ti ovdje. Čudi me za njega, jer je vrlo zatvoren prema ljudima. I sad si ti znači DJ u Palama. Baš mi je drago, eto, ne mogu ti opisati“.

Iako je posjeta bila do četiri popodne ostali smo u bolničkom parku sve do naveče. Smijali se do iznemoglosti provalama iz Alan Forda. Ona se nije odvajala od mene. Grlila me tako strasno, kao da se bojala da je to posljednji put. Rukama mi čvrsto stezala glavu i gledala me duboko u oči. Kao da ne vjeruje da sam tu, pored nje. „A šta, ako ti umrem, Su. Sigurno ćeš odmah naći drugu djevojku“, iskušavala me. „Nećeš ti umrijeti, srećo moja. Ne dam ti ja, eto. Ne možeš me sad ostaviti, kad te toliko volim“. Rastao sam se od nje tek kad su sestre došle po nju, jer je počinjala večernja vizita.

Kući sam došao kasno uveče. Ujutru, pred moju zgradu se parkira crna volga i na vrata mi pozvonio momak za koga sam znao da vozi one „prdonje“ iz Komiteta, kako smo ih zvali. Majka se gotovo šokirala, kad je otvorila vrata. „Došli neki da te voze. Crni sine, šta si to uradio“, zabrinuto je odmahivala glavom. “Bože dragi, šta li će sve ispasti od tebe“. Ja je jedva, uz pomoć ovog vozača ubijedih da me zovu u Komitet, zbog nekog posla. Kad sam silazio niz stepenice, znao sam da se iza svake one špijunke na vratima komšiluka, kriju radoznale glave. Dok sam sjedao u volgu, bacih pogled  na prozore moje zgrade. Glave su nestajale iza zavjesa, kad su primjetili da gledam u njihovom pravcu. Mogu samo zamisliti komentare tipa: „Odvedoše ga, ma znali smo mi da će ta Velijina baraba tako završiti“.

Nisam ni znao, do tada, da su prostorije Komiteta  i SSO ( Savez socialističke omladine) smještene u istu zgradu, gdje i Socijalno, samo gore na spratu. Gore zatekoh Malika SSO, kako smo ga zvali i Debu. Tu mi Malik u par rečenica objasni o čemu se radi i zašto su me zvali. Disko treba početi sa radom što prije. Sve će ići preko omladinske organizacije. Od ulaznica će jedna trećina ići za omladinski fond, jedna trećina za održavanje sale a ostatak nama da podijelimo. „Eto sad je sve na vama da se što prije počne. Mi se nadamo već sad u subotu. Možete li to tehnički uraditi? Mislim oko postavljanja uredjaja i slično. Ja vam se u to baš puno ne razumijem“, završi Malik. „Ma što se muzike tiče, mi smo spremni, nema se tu šta puno spremati. Jedino, ne znam šta ćemo za osvjetljenje, ali ćemo i tu nešto smisliti“, dodah  ja. Kad sam došao kući, grozničavo sam razmišljao kako da improvizujem neki light show. Deba predložio neki nožni prekidač kojim će DJ sve vrijeme paliti i gasiti sijalice u boji i sve to u ritmu muzike. Izgledao mi je smiješan taj prijedlog, ali kad boljeg nema, daj šta daš. Meni pade na pamet da iskoristim stari gramofon u sličnu svrhu. Ono kolo koje se okretalo na gramofonu je trebalo poslužiti kao pokretni prekidač. Trebalo je samo razvući kablove i sijalice u boji. Na kraju je sve ispalo kako treba. Razvukli smo te žice u nekoj kvadratnoj formi i sve to objesili iznad bine. Sve je izgledalo  nešto slično onim sijalicama na novogodišnjoj jelci, koje su se palile i gasile i „trčale u krug“, kako se izrazila jedna djevojka, kad je prvi put ugledala to čudo od light show-a. Sama sala je bila ogromna prostorija. Staro kino, sa svim tim drvenim stolicama na preklapanje. Nismo znali šta ćemo sa svim tim stolicama, pa smo razmontirali samo prvih deset redova i tu napravili podijum za ples. Prostorija se grijala sa dvije ogromne peći na naftu, koje su, za divno čudo bile u funkciji i mogle su zagrijati toliku prostoriju. U gornjem dijelu sale, gdje su ostale one stolice, pošto tu nije bilo nikakvog svjetla, atmosfera je bila kao u kinu. U takvu ogromnu salu je moglo stati i do trista duša, a da uopšte nije gužva. Svega je tu bilo, samo ne one initimne atmosfere, koju to svaka diskoteka ima. Sala nije imala nikakvu kafanu ili slično, tako da se svak’ snalazio na svoj način. Najčešće se piće donosilo sa sobom i tu je dominirala domaća rakija. Ne mogu se tačno sjetiti šta su djevojke pile tada. Nekako, ipak mislim da je se tada bilo važnije družiti i da je izlazak u takav disko bio najjeftinija opcija da čovjek provede petak i subotu veče. Tu prvu subotu, tj. otvorenje, sam zapamtio po tome, što je staro kino bilo prepuno. Nije tada bilo moguće napraviti bilo kakvu reklamu, ali se vijest o otvorenju diskoteke proširila tako brzo, od uha do uha, da sam ja ostao zapanjen tolikom masom ljudi. Moram priznati da me drmala trema. Samo da pojačalo izdrži. Na kraju je ispalo sve u najboljem redu. Svi su bili zadovoljni. Bolje reklame nije trebalo. Kad smo završili to veče, okupili smo se svi, koji smo na neki način bili uključeni u rad nove diskoteke, da malo sredimo utiske i da vidimo, šta nam je dalje činiti. Znam da sam ja predložio da malo razbijemo monotoniju obične diskoteke i da malo aktivnije zainteresujemo publiku. Tako sam dao konkretan prijedlog da napravimo nešto kao rulet ples, gdje će se parovi za ples sami prijaviti i dobiti broj. Potom bi parovi, jedan po jedan bili eliminisani izvlačenjem iz šešira, sve dok ne ostanu tri para koji će dobiti prikladne nagrade. Pobjednički par je trebao da sam otpleše pobjednički ples po sopstvenom izboru muzike. Svi su se složili sa mojim prijedlogom. Zoka me odvede na stranu i upita: „Je l’ zdravlja ti, odkud ti ta ideja? Je l’ de da je iz „Konje ubijaju, zar ne? Baš sam neki dan ponovo gledao taj film u Kinoteci. Džejn Fonda je odigrala maestralnu ulogu“. „Ma u pravu si Zoka, mada se meni više svidja knjiga nego film. Horace McCoy je za mene dosta nepoznat pisac. Ne znam da je išta drugo još napisao, ali ova knjiga je vrh vrhova“, rekoh iskreno. „Eto, neka treća nagrada bude, upravo ta knjiga. Imam je kod kuće“.

{denvideo http://www.youtube.com/watch?v=z1jXAPQEBOo}

Druga nagrada je bila LP ploča od Vatrenog poljupca, koja je bila veliki hit tog vremena, na Palama. Kad je danas slušam, kako mi je smiješno da je neko uopšte mogao slušati takvu muziku, uporedo sa Bijelim dugmetom i Indexima ili Smakom, na primjer. Nekim slučajem sam, valjda za rodjendan dobio dvije te iste ploče, pa sam tako odlučio jednu, eto, nekom da poklonim. Prva nagrada je, koliko se sjećam, bila boca „Fruškogorskog bisera“, tada veoma popularnog, a možda i jedinog pjenušavog vina na prostoru cijele bivše SFRJ. Znam da je flaša ovog vina (koga su neki zvali i šampanjac) bila redovan gost u svakoj kući za Novu godinu i otvarala se tačno u ponoć. Sledećih dana sam bio potpuno preokupiran diskotekom. Najviše mi je smetalo osvjetljenje u staroj sali, pa sam zamijenio sve one normalne sijalice, sijalicama u boji. Zamijenio sam ih čak i u WC-u. Negdje sam našao i onu plavu fluorescentnu neonku, koje su bile nezaobilazne u svakoj diskoteci. Tako da je sa tako prigušenim svjetlom, stara kino sala izgledala puno intimnija. U petak se, na naše ogromno oduševljenje, skupilo skoro sve što je tada bilo mlado na Palama. Bojali smo se da neće moći svi stati. Neko mi reče da je prodato četiri stotine ulaznica. Uzeo sam mikrofon u ruke i objasnio publici o našoj namjeri, da ovo veče napravimo interesantnijim. Onda sam prešao na stvar i objasnio pravila rulet plesa, koji organizujemo i kako se parovi mogu prijaviti. Svi su bili oduševljeni. Prijavilo se puno, puno više parova nego smo mogli zamisliti. Zoka i ja smo imali pune ruke posla da podijelimo sve brojeve iz šešira. Negdje u zadnjim redovima, dok sam se provlačio kroz masu ljudi, osjetih na ramenu žensku ruku. Okrenuh se iznenadjeno i gotovo sudarih sa Biljanom, uzdahom svih paljanskih momaka tog vremena. Površno sam je poznavao, jer se ona uopšte nije kretala u krugu ljudi koje sam ja poznavao. Ona je bila visoka plavuša, rasna. Sve je na njoj bilo posebno, od grudi, stasa, krupnih plavih očiju, do izazovnog oblačenja, na koje muški rod nije mogao biti ravnodušan. Bila je svestrani sportaš, ali je naročito dobro skijala. Znao sam da studira medicinu i to veoma uspiješno. Mislim da je bila godinu starija od mene. Sada me gledala sa takvim andjeoskim osmijehom, koji me je gotovo oborio sa nogu. Zatim mi umilnim glasom reče: „Znaš Su, ja sam večeras sama, nemam partnera za ples, pa ako bi ti htio večeras sa mnom plesati, naravno ako imaš vremena za mene“, a ja joj takvu molbu jednostavno nisam mogao odbiti. Ipak je morala primijetiti moju zbunjenost. Zatim mi još umilnijim glasom prošaputa: „Čekam te, partneru“. To veče je Tupče umjesto mene puštao muziku, dok je Zoka izvlačio brojeve iz šešira. Par, odnosno broj, koji bi Zoka prozvao, bi se povlačio sa podija za ples. Ja sam plesao sa Biljanom. Pitala me sve o diskoteci. Sve je interesovalo, i gledalala me duboko u oči, dok sam pričao. Da li zbog toga što je muzika bila preglasna ili nekog drugog razloga ona mi je pričala gotovo na uho, dotičući usnama resnicu moga uha. Mene je prolazila jeza cijelim tijelom. Pričala je kako je usamljena, od kako je prekinula vezu sa momkom. Kako joj se svidja diskoteka. Pričala je i o skijanju, kako jedva čeka snijeg. O fakultetu, o svojoj porodici. O svemu, a da je ja ništa nisam pitao. Nekad, dok priča, tiho uzdahne, a nekad mi opet umilno, gotovo šapatom ponovo priznaje da je usamljena. Nekad se toliko grudima priljepi za mene, a onda se izvinjava kako je muzika zanijela. Ja sam bio kao u transu. Nisam nikoga oko sebe primjećivao, samo sam slušao njeno gugutanje u moje uho. Ni ja ni ona nismo primjetili da smo na podiju za ples ostali sami. Ostali smo kao posljednji par. Pobijedili, a da to nismo znali, a da nam to nije više ni bilo važno. Bar meni ne. Kad je Zoka najavio naša imena kao imena pobjednika, u publici se začulo negodovanje, a onda i glasni zvižduci. „Namještaljka! Štela“, negodovali su. Popeh se na binu i preuzeh mikrofon i rekoh iskreno, iskrenije nisam mogao, da zaista nije namještaljka, ali eto da se mi odričemo nagrade u korist drugoplasiranih, pod jednim uslovom, da ja i Biljana sami otplešemo pobjednički ples. Publika se složila i čak me nagradila aplauzom. Ja navih moju najdražu pjesmu „Wish you we here“, i počeh plesati sa Biljanom. Oko nas se napravio krug od ljudi, koji su zadivljeno gledali u nas dvoje. Biljani je ova pažnja očito godila, pa se potpuno posvetila muzici i plesu. Nije progovorila ni riječi. Kad se pjesma završila, bili smo još jednom nagradjeni aplauzom. Deba je nakratko upalio svjetla da podijeli nagrade i ja tek tada vidjeh zažareno i lijepo Biljanino lice. Vidio sam da je uzbudjena i da joj se bujne grudi nadimaju , a ona ubrzano diše. Još me je držala za ruku, a njena ruka je, osjetih, bila vlažna od znoja. Pogleda me još jednom, pogledom andjela i reče: „Nadam se da ovo nije sve, partneru“, i pusti mi ruku. Ja je poljubih nježno u obraz i vratih se za DJ-pult. Zamijenih mjesto sa Tupčetom, uzeh mikrofon i najavih pjesmu uz komentar: „Samo za Biljanu“. Bila je to pjesma, najnoviji hit Bjelog Dugmeta, Bitanga i princeza. Pjesma je počinjala stihom: „Luda noć, ja sam momak na lošem glasu u ovom gradu, a ko si ti?“. U tom momentu, pogled mi se, mahinalno zaustavi na Zoki. Gledao me nijemo, začudjeno, iznenadjeno. U pogledu sam vidio i žalost i razočarenje, ali ja više nisam imao vremena da o tome mislim. Kad se disko završilo to veče i kad sam ugasio svjetla u sali a potom zaključao prostoriju, Zoke više nije bilo. Bio je samo Tupče, koji me čekao vani. Medjutim nije bio jedini. Tu u parku pred kinom na jednoj klupi je sjedila Biljana i čekala. Čekala mene. „Partneru, zar nije šteta, sam šetati po ovakvoj noći“, glas joj je bio kao u Amande Lir. Vidjeh kako Tupče bez pozdrava, nestade. Ostadosmo sami. A noć je zaista bila prekrasna. Iza kina je bio stadion FK Romanija. Biljana me uze za ruku i povede u tom pravcu. Stadion je bio ogradjen drvenom ogradom, medjutim Biljana je u onom mraku ipak našla mala vratanca kroz koja smo ušli na igralište. Po svom njenom ponašanju, znao sam da joj nije prvi put, da dolazi na ovo mjesto. Znam da je bila mjesečina. Smjestismo se na onu natkrivenu klupu za rezervne igrače. Vidim da se Bilja ovdje osjeća kao kod svoje kuće. Čim smo sjeli poče me strasno ljubiti. Uzvratih joj istom mjerom. Osjetih njen jezik u mojoj ušnoj školjci, a slatki žmarci mi prolaze niz ledja. Biljana je bila iskusna djevojka. Nije me ipak to čudilo, koliko me čudila njena strast. Predala mi se kao da se znamo već sto godina. Nedugo potom smo zadovoljno ležali na mekoj travi i posmatrali opušteno mjesečinu. „Nikada neću  zaboraviti ovo veče Su, a ti?“ „Prelijepo je sve ovo. Čini mi se kao da sanjam, a ne bih volio da se probudim“, prošaptah i ja. Poslije jedno pola sata ležanja na travi, ona se prva prenu. „Prehladićemo se na ovoj mokroj travi. Hajde otprati me kući, ljubavniče moj. Hoćeš da se sutra nadjemo, gore iznad hotela oko dvanaest?“, upita ona. „Ma važi ljubavi, a imaš i pravo. Trava je puna rose. Idemo kući. Nadam se da ću poslije ovakve noći, zaspati kao novorodjenče“, rekoh. „ Obećaj mi partneru, da ćeš mene sanjati“, prošapta mi mazno. „Ma koga bih drugo, partneru“, odgovorih istim tonom. Pred njenom zgradom smo se dugo opraštali. Rastali smo se u cik zore..

Sljedeći dan, čim sam ustao, a bilo je oko pola jedan, krenuh gore prema hotelu. Ona je već bila gore. „Kasniš spavalice i to na prvi sastanak“, reče smijući se. Bila je prelijepa. U tjesnom šorcu i atletskoj majici. Grudi uzdignute, kao u Venere. Meni se zavrti u glavi. Poljubi me strasno. Sjedosmo pod onu nadstrešnicu, gore kod bazena. Ona mi leži na krilu, dok joj se duga plava kosa prosula po mojim nogama.  Ne prestajemo da se ljubimo. Kao kroz maglu nazirem da nas neko posmatra. Otvorih potpuno oči i ukočih se. Na dva tri metra od nas je stajala Milena, očiju punih suza. Lice zgrčeno, na usnama lebdi krik koji guši u sebi. Biljana takodje otvori oči i posmatra me zbunjeno. Milena se okrenu i otrča dolje prema teniskom igralištu. Osjetio sam da jeca čitavim putem. „Su, ko bi ova djevojka?“, reče Biljana, sad već ozbiljnim glasom. „E to je bila Milena, moja djevojka. Sada već, u to sam siguran, moja bivša djevojka“, rekoh rezignirano. „Nisi mi ništa o njoj pričao. A voliš li je?“, upita ona. „Pa, partnerko, nisam ni imao vremena da ti o njoj pričam, nisi mi dala vremena. A da li je volim, iskreno da ti kažem, ne znam. Sad već više ništa ne znam. A od ovog trenutka se ja tu više ništa i ne pitam“, rekoh iskreno. „Dobro, partneru, kad budeš znao, kad se budeš sabrao i oduzeo, javi mi se. I nemoj da kasniš, partneru“, reče Biljana, sa ironijom i gotovom prijetnjom u glasu. Zatim se podiže, popravi majicu i ode a da se ni okrenula nije. Ostadoh sam. Sa glavom medju dlanovima. A glava da prsne.

Piše: Suad Džanko

OVA PRIČA ĆE SE NASTAVITI…

Šta to bješe ljubav – Prvi dio

(www.palelive.com)